Izvor: Objava, 03.Nov.2019, 14:36   (ažurirano 02.Apr.2020.)

АНРИ МАТИС

Француски сликар Анри Матис рођен је у Катоу 31. децембра 1869. године. Његова мајка, осећајна жена, сликала је шарено и лепо цвеће на сјајном порцулану, и тако се Анри рано упознао са бојама и четкама. Једном кад се опорављао од неке болести открио је неку књигу која се звала "Како сликати", и тако добио одлучујући подстицај за свој будући позив.

Ипак, Матис је у младости две године студирао право. Успео је да избегне тај позив после неуспелог припремног семинара у школи за права, уписао се 1892. у сликарску школу у Паризу, и студирао у Школи ликовних уметности, академији Жулијан и Лувру. Његове прве слике биле су тамне и пажљиво цртане, а његови први љубимци били су Шарден и Гоја.

Кад се једном ослободио школе, у Матису су почели да се боре сви утицаји који су деловали на формирање покрета крајем деветнаестог века. Видео је радове Домијеа, Дегаа и Лотрека - испитивао и дивио се репродукцијама из Јапана и резбаријама из Африке. Слушао је излагање теорије импресионизма и поентилизма. Кад је постао ученик љубазног и либералног Гистава Мороа, упознао се са Руроом, човеком независним као што је и сам био, и који ће показати сличну способност да збаци окове традиције. Кад је Матис најзад почео да слика напољу, да ради слике земље и мора, његов стил је узео правац који ће задржати годинама, наравно с извесним изменама.

У свим својим сликама Матис показује љубав према природи - природи схваћеној врло широко, која обухвата земљу и небо, цвеће и дрвеће, и људска бића. Изнад свега волео је женску лепоту, и непрестано је сликао женске облике постављајући своје моделе на хиљаде разних начина, да би направио дивне цртеже. Он не гледа на жене очима Реноара или Лотрека или Модиљанија. Где су Реноар и Лотрек видели месо и путеност, он је видео ритам и облик. Док су они представљали личност, он је узимао модел као почетну тачку за своје стилизације. Његови су актови најневинији актови тог времена. А он је могао и у слику столице, виолинске кутије, зделе воћа да унесе исту ону љубав коју је расипао на моделе, изводећи чаролију својим четкама, стварајући од сваке ствари узбудљиви предмет за посматрање.

Доста је путовао, а кад је први пут дошао у додир са Оријентом, тамо је нашао богато надахнуће за своју уметност. Тамошње плочице у мошејама и керамика усхитиле су Матиса, али у њима нема оног богатства и разноврсности које човек налази у његовим сликама. Његова боја је јача и чистија, његове арабеске и шаре смелије, немирније. На његовим платнима има више чулности него што је он нашао у мошејама и трговима Истока.

Матис је главни представник краткотрајног покрета званог фовизам. Кад је у Салону 1905. група људи изложила у једној галерији своје јарко обојене слике пуне маште, штампа их је поздравила с уобичајеном поругом. Уметници су названи дивљацима и лудацима, а критичар Луј Воксел је описао сликаре као "fаuvеs" - дивље животиње - и та соба је постала позната под именом "Кавез дивљих животиња". Није постојала формулисана теорија која би ујединила радове фовиста, већ само заједничка потреба за побуном, и заједничко ослањање на машту као извор надахнућа.

Тако су у познатом "Sаlоn d' Аutоmnе" (Јесењем салону) заједно изложени радови Матиса, Вламенка, Руоа и Дерена, који су сликали у разним техникама и на разне начине. Ипак је Матисов престиж као вође фовиста био толики да су га студенти салетали, и он је постао учитељ школе или академије коју је основао у једном бившем манастиру на Булевару инвалида. У то време упознао се са Пикасом, и тако је почело њихово доживотно пријатељство. Тада је такође почео и да пише и излаже своје мишљење о уметности: његов најпознатији чланак појавио се у "Grаndе Rеvuе", под насловом "Забелешке једног сликара".

У томе чланку, поред осталог, Матис објашњава шта је предмет његове уметности, и који су његови циљеви као сликара: "Оно о чему ја сањам то је уметност равнотеже, чистоте и ведрине, лишена предмета који збуњују и обесхрабрују уметност која би за неког умног радника - био то послован човек или писац - била као неки утицај који умирује, као неко ублажавајуће средство, као нека добра наслоњача у којој се човек одмара од физичког умора."

Током своје дуге, неуморне сликарске каријере Матис никад није скренуо с тог циља.

Од 1911-13. Матис се бави вајарством, а кратко време су га интересовали и радови кубиста. Неколико година касније отпутовао је на југ, у Ницу, где се упознао са Реноаром, који је утицао на њега да са више реализма приступи стварима, што се одражава у његовим радовима тога раздобља. Године 1918. путовао је у Мароко; то га је надахнуло да студира Делакроаа, који је пре њега нашао савршени материјал за сликање у тој земљи чистих и сјајних боја.

Временом, Матис је постао призната и позната личност у уметничком свету. Изложбе његових радова одржаване су у страним земљама, додељиване су му награде, добијао је понуде да прави сценографије за балет и да илуструје луксузна издања разних књига. Опет је доста путовао у стране земље, укључујући и Тахити. Ту је сакупио призоре многих егзотичних сцена које је употребио у сликама каснијег датума. Дошао је у Сједињене Америчке Државе, и ту је добио поруџбину да изради чувене зидне слике за музеј Алберта Барнза у Мериону, Пенсилванија.

Матис је боловао последњих 13 година живота. Од 1948-51. опремио је капелу манастира у Венсу код Нице зидним сликама, витражима и литургијским сасудама као поклон доминиканским калуђерицама које су се старале о њему. Умро је 3. новембра 1954. у Ници.