Izvor: Objava, 26.Sep.2019, 20:07   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ЉУБОМИР НЕНАДОВИЋ

Књижевник Љубомир Ненадовић, син Проте Матеје, Карађорђевог саборца и хроничара првог српског устанка, рођен је 26. септембра 1826. године у Бранковини код Ваљева. Основну школу учио је у родном месту и у Ваљеву. Године 1839. наставио је школовање у Београду, у Првој мушкој гимназији, која је те године и отворена. Гимназија је тада имала свега пет разреда. У петом разреду, који се звао "класа поетике", било је обавезно да се ђаци вежбају у састављању песама, у "поетическим сочињенијама". Ту ће и Ненадовић почети да пише песме, и, по навици и обичају тога времена, продужиће да пише стихове целог живота. Исте године кад је завршио гимназију (1843), Ненадовић је објавио своју прву песму у "Подунавци", тада једином књижевном листу у Србији. Свршивши гимназију, уписао се у вишу школу, Лицеј, који је тада имао два одсека: филозофски и правни. Сваки ученик који је желео да учи правни одсек, морао је претходно свршити филозофски, који је био као неки продужетак гимназије. После прве године "филозофије", Ненадовић је био у могућности да остави Лицеј и оде на студије у Праг. Ту наставља да пише стихове, чита дубровачке песнике и преводи чешке народне песме. С одласком у Праг почиње низ његових путовања по иностранству, са којих ће доцније почети да пише своја путничка писма.

С јесени 1845, пошто је школски распуст провео на путовању по Шумадији, Ненадовић одлази на универзитет у Берлин. Ту посећује предавања тада чувеног професора филозофије Лудвика Мишлеа, даровитог говорника и слободоумног наставника, којега ће доцније чешће спомињати у својим путописима; сем тога, слуша предавања из историје, археологије и словенске филологије; а нарочито учи Хегела и чита немачке песнике. Али Ненадовићу нису циљ универзитетски испити; он их и не полаже. "Путовање, то је најлепша и највећа школа", каже он у своме првом путопису из иностранства. Придржавајући се тога, он већ о школском распусту 1846. полази на пут по пруској покрајини Померанији. На томе путу пише дневник од којега ће постати његова "Писма из Грајфсвалда".

У јесен 1846, Ненадовић прелази на студије у Хајделберг. Одатле, за време школског одмора 1847, са већом групом студената одлази на пешачење по Швајцарској. На основу бележака које је водио на овоме веселом ђачком крстарењу настала су његова "Писма из Швајцарске". У јануару 1848, и не помишљајући да се врати у Хајделберг ради настављања студија, Ненадовић се обрео у Паризу, где га је затекла фебруарска револуција. Ту готово ништа оригинално није писао; превео је само један француски путопис, са доста својих измена и допуна, и назвао га "Спомени из Париза". Чим је на пролеће дошао у Београд и, мада без дипломе, постао професор оне исте гимназије у којој је некад био ђак, Ненадовић се са пуно елана бацио на књижевни посао. Већ идуће године објављује своју прву збирку песама под насловом "Песме" и спев "Славенска вила", који доживљује велики успех (штампа се и латиницом у Загребу). Идуће године, поред осталих мањих послова, покреће књижевни лист "Шумадинку".

Али Ненадовићу се тешко било смирити на једном месту. "Свет није ништа друго него једна велика књига од које са сваким кораком преврнемо по један лист. Отворимо књигу свију књига! Живимо и путујемо!" - каже он у једном свом путопису. Већ с јесени 1850. он је уступио уређивање листа своме пријатељу Милораду Медаковићу и опет се запутио у Европу. Обилази поново Хајделберг, пролази кроз Белгију и посећује Лондон, затим Париз, и одлази у Италију. Ту ће се срести са песником и владиком црногорским Његошем, који је у благом јужном поднебљу тражио лека својој болести; ту ће постати његова драгоцена књига "Писма из Италије". По повратку у Београд, Ненадовић наставља издавање и уређивање "Шумадинке", која излази до 1857. После тога одлази на неколико месеци у Црну Гору. С пролећа 1858, враћа се у Београд и прима службу у Министарству просвете. Исте године постављен је за секретара посланства у Цариграду, где је провео годину дана; одатле је путовао у Грчку и Свету Гору. По повратку у Београд, опет је у служби Министарства просвете, све до 1868, када је убијен кнез Михаило Обреновић и када су, због сумње да су учествовали у завери, стрељана три Ненадовића, међу њима и Љубомиров рођени брат Светозар. Љубомир тада напушта службу и одлази у иностранство: Беч, Минхен, Хамбург, Визбаден. На томе путу бавиће се све до 1870, до почетка француско-пруског рата; тада ће писати своја "Писма из Немачке".

У вези са Ненадовићевим књижевним радом, важан је његов боравак у Црној Гори још у два маха, 1875, и од марта 1877. до марта 1878, - за време црногорског ратовања с Турцима. Тада ће пратити црногорску војску и са бојишта слати вести у стране новине; тада ће почети писати и своју књигу "О Црногорцима".

Последње године живота Ненадовић је провео у Ваљеву, повучено, најчешће у друштву са школском омладином. Умро је 2. фебруара 1895. Приликом сахране, око свеже хумке у снегу видела се необична слика: омладина је играла брзо српско коло око песникова гроба. Тиме је испуњена посмртна жеља Љубомира Ненадовића.