Izvor: Objava, 27.Jan.2019, 13:25   (ažurirano 02.Apr.2020.)

СВЕТИ САВА

Први српски архиепископ, Сава Немањић, рођен је 1175. године у Расу. Био је најмлађи син српског великог жупана Стефана Немање и Ане. Световно му је име било Растко. Васпитан је на очевом двору до своје седамнаесте године. За то време он је пратио напоран очев рад на уједињењу Рашке, Зете и осталих српских покрајина. Растко је уочио све препреке које је његов отац морао да савлада, а посебно је схватио какву је улогу имала црква у стварању и развоју феудалне државе.

Средњовековна феудална држава почивала је, с једне стране, на темељима јаке државне организације, а с друге стране на чврстој црквеној хијерархији. Под мудром Немањином политиком српска држава постепено се извлачи испод доминације византијског царства, а у складу са оваквом политиком неминовно је постојала потреба за стварањем самосталне српске цркве. Растко је ово одлично уочио.

У петнаестој години живота отац је поставио Растка да управља Хумском облашћу, да тамо учи и научи како се управља земљом. Одушевљен причама светогорских калуђера који су долазили на двор његовог оца, Растко је 1192. године отишао из Србије у Свету Гору, у руски манастир Пантелејмон, тамо се замонашио и добио име Сава. Из Пантелејмона Сава је убрзо прешао у грчки манастир Ватопед. Добивши солидно богословско образовање на Светој Гори, Сава одлази у Цариград да стекне још знања. Учење у овом граду му је помогло да боље упозна систем и организацију византијског царства.

Савина активност почиње веома рано. Већ 1196. Стефан напушта престо, а следеће године придружује се сину на Светој Гори, где заједно, за само годину дана, подижу манастир Хиландар, који је убрзо постао највиша школа за српско свештенство. Тиме је почело остваривање Савине замисли о осамостаљењу српске цркве од васељенске патријаршије. Убрзо по завршетку Хиландара Стефан умире, а Сава успева да оца прогласи свецем. Он је тако Немању истакао као узор свештенству и калуђерима и тиме учврстио своју породицу као владајућу династију.

Године 1219. Сава је од васељенског патријарха, који се тада налазио у Никеји, издејствовао проглашење самосталности српске цркве и стварање српске архиепископије са седиштем у манастиру Жичи. Био је први српски архиепископ. Извршио је реорганизацију црквене територије на епархије (рашка, призренска, зетска, хумска, дабарска, будимљанска, хвостанска, топличка, моравичка, жичка), дао цркви устав, почео да ради на обнављању старих и подизању нових манастира, старајући се нарочито о школовању свештенства и калуђера.

Поред овога, он је помогао у учвршћењу српске државе. Чуо је за сукоб око престола своја два брата Стефана и Вукана и одмах дошао у Србију где је измирио завађену браћу.

Тако је Сава као архиепископ, политичар и државник ударио снажне темеље српске средњовековне цркве и државе.

Умро је 14. јануара 1235. године у Трнову у Бугарској, на двору бугарског цара Асена, где се задржао на повратку са обиласка светих хришћанских места на Истоку: Александрије, Антиохије, Јерусалима и Никеје. После две године његово тело пренесено је и сахрањено у манастиру Милешеви. У доба робовања под Турцима, када је култ о Сави постало средство за очување националне мисли, Синан-паша је пренео Савине мошти и спалио их на брду Врачар код Београда 1594. године.

Сава се за свог живота бавио и књигом, издао је црквене законе - Типик, у коме се налазе основна упутства за живот у манастиру и правила којих су се калуђери морали придржавати.

Написао је и прво српско оригинално дело "Житије светог Симеона Немање", у коме су описане последње године Немањина живота (одрицање од престола, калуђерски живот, подизање Хиландара и смрт). Ово Савино дело је у духу средњовековне хришћанске литературе, са примесама хришћанске филозофије и цитатима из Библије. Дело је значајно јер су у њему забележени многи драгоцени историјски детаљи.

Овим својим делом Сава је засновао један нов род у српској књижевности, а после њега биографије су постале врло омиљена литература у српској култури средњег века.

Српска црква га је прогласила за свеца. Слави се и као први српски просветитељ. За заштитника српских школа Свети Сава је проглашен у Земуну 1812. године.