Izvor: Objava, 11.Sep.2018, 12:40   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ЂУРО МИЛУТИНОВИЋ

Ђуро Милутиновић, звани Црногорац или Слепи, продавац књига, рођен је 1770. године у Грахову. Одрастао је у крају где се уз гусле изучавала српска историја. Као шипарац прележао је богиње и остао слеп. Али, брзо је дошао на глас по својој бистрини, па га је запазио и црногорски митрополит Петар I. Узео га је за писмоношу и тако је за време Првог српског устанка Ђуро Милутиновић носио писма Карађорђу у Србију и натраг. Касније је митрополит Петар I поверавао Ђури Милутиновићу и војничке и дипломатске тајне, па је овај као курир у штапу носио писма Карађорђу и натраг, а најважније ствари су му повераване усмено. Ђуро је имао гусле у које су се писма тако вешто убацивала да, како пише Милићевић, "нико ни појмио није да оне осим своје јеке, још пошту чувају". Нико, па ни Турци није сумњао да би слепи гуслар могао бити опасан. Године 1808, Ђуро Милутиновић је прешао у Србију и настанио се у Шумадији код Карађорђа, који га је јако ценио и издржавао.

У Карађорђево време међу првим ученицима у Великој школи био је и Ђуро. Вук Караџић, који је био ђак исте школе, пише за Ђуру да је "сила пута знао лекцију боље него иједан ђак". Када је пропао Карађорђев устанак 1813. и много устаника прешло у Аустрију, Ђуро одлази с њима. Касније, прелази у Бесарабију где остаје неко време али, како се није могао помирити да живи у емиграцији, вратио се 1817. године и од тада живи код кнеза Милоша, од кога је примао и новчану помоћ и код кога је, због својих ранијих заслуга, био радо виђен и приман. Кнегиња Љубица никад није хтела сести за ручак док се не нађе Ђуро да и он седне. Милошеви синови Милан и Михаило отимали су се који ће пре довести Ђуру на ручак или му учинити какву услугу.

Касније се Ђуро Милутиновић настанио у Београду а од 1827. када Возаровић отвара прву књижару, он постаје његов свакодневни гост. Пре Возаровића у народу се знало за часослов и псалтир. Ако је неко у Београду и имао књигу, она је ишла од руке до руке. Купити књигу је, такорећи, било немогуће јер се тешко могло сазнати кад која књига излази. На "објављеније", тј. претплату, Срби су гледали с неповерењем. У таквим приликама појавио се Ђуро Милутиновић који је много допринео растурању српске књиге. Он је био пионир у продаји књига преко претплате и популарисању и растурању књиге. Мало је било оних који су одбили да купе или да се претплате на књигу коју би Ђуро препоручио, и у Београду и у другим местима Србије.

Ђуро Милутиновић се упознао са Вуком Караџићем још у Доситејевој Великој школи у којој су заједно учили, а касније је међу првима продавао и растурао Вукова дела. На Вукову молбу Ђуро је вршио пренумерацију и за алманах "Даница" (1827) и за неколико дана прикупио 29 пренумераната. За 1828. годину Ђуро ће прикупити 33 пренумеранта на 34 књиге, а приближно толико их је било и у 1829. години. Међу пренумерантима, осим оних из Београда, било их је и из унутрашњости.

Ђуро је 1840. године прикупљао пренумеранте и за прву књигу народних песама. На списку пренумераната из 1837. за књигу о Црној Гори налази се и име Ђуре Милутиновића. Поред Вукових књига, Ђуро је растурао и књиге Јеврема Поповића, Димитрију Давидовићу и, наравно, Возаровићу тако да Вук за њега пише да је "најбољи скупитељ пренумераната". Важно је рећи да је Ђуро био веома цењен међу књижевницима па је заједно са Баталаком узиман за сведока у сукобу Хаџића са Вуком.

Када је оснивана библиотека при Лицеју у Београду, многи учени људи су поклонима потпомогли да се она оформи. Ђуро Милутиновић Црногорац оставио је библиотеци Лицеја 82 књиге и 111 свезака, међу којима много ретких, и више од сто различитих писама везаних за историју Срба.

Ђуро Милутиновић се и по традицији и зато што је остао без вида рано латио гусала и добро је знао српске народне умотворине. То је био један од повода његове блискости с владиком Петром I. Вук је од њега записао шест краћих песама а Сима Милутиновић је једну објавио у "Пјеванији".

Ђуро Милутиновић је умро у Београду 21. септембра 1844. године.