Izvor: Objava, 05.Avg.2018, 21:57   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ЗАХАРИЈА ОРФЕЛИН

Рођен је 1726. у Вуковару. Право презиме му је било Стефановић, али га је још у раној младости променио у Орфелин. Назвао се према француском медаљару Орфелину, из XVII века.

Захарија се није редовно школовао. После основног, које је стекао у родном месту, сам је наставио своје образовање, највише читањем. Записао је да му је читање књига било "једина академија и највећа наука". Вредноћом и упорним радом стекао је велико знање из разних наука и језика.

Као млад, пуних седам година био је учитељ у Новом Саду. Школа коју је водио била је под истим кровом са угледном Латинско-словенском школом просвећеног епископа Висариона Павловића, па је млади учитељ, жељан знања, нашавши се у друштву са образованим наставницима, какав је био Дионисије Новаковић, настојао да што више сазна из поетике, реторике, науке о вери, географије и аритметике. Тада је савладао и калиграфску и цртачку вештину, као и силабичку версификацију. О томе сведочи његов поздрав у стиху и цртежу бачком владици Мојсеју Путнику, приликом његовог рукоположења.

Из Новог Сада Орфелин је 1757. прешао у Карловце, где је био "архиепископско-митрополијски илирически канцелист", секретар или благајник код српских црквених великодостојника. Поред обављања административних послова, поверавани су му и задаци у којима су долазиле до изражаја његове калиграфске и граверске склоности. Израђивао је митрополитске грамате, синђелије и повеље које по уметничкој вредности нису заостајале за онима са царског двора. Почео је да издаје и бакрорезне књиге.

После Карловаца, службује у Темишвару, Новом Саду, Пакрацу. Без сигурних средстава за живот, цео век проводи у лутању од места до места.

Био је и домаћи учитељ, налазио уточиште у фрушкогорским манастирима, одлазио у Венецију. Тамо је штампао своја дела, усавршио сликарство и бакрорез. На неким радовима потписивао се као члан бечких академија уметности.

Без обзира на сиромаштво, створио је сопствену библиотеку од преко две стотине књига, што је у оно време био огроман број.

Зенит Орфелиновог рада чине "Житије Петра Великог" и "Славеносербски магазин".

Од књижевног рада није могао да живи. У последњим годинама живота, у беди, преживљава практично од милостиње. Сасвим оронуо и оболео, нашао је уточиште на имању бачког владике крај Новог Сада. Убог и напуштен, ту је преминуо 30. јануара 1785.