Izvor: Politika, 29.Okt.2012, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zov divljine
Politički ambijent u regionu, a i u Srbiji, verovatno ne proizvodi tako ludačke prozno-poetske poruke na transparentima. Ali im sigurno doprinosi
Jesu li Srbi nasilnici i rasisti? Naravno da nisu, pa sam siguran da se lako možemo izboriti sa tako uopštenim stavom. Kategorično negiranje najgorih osobina koje nam pripisuju moglo bi da bude logično, da nije opasnih stereotipa o nama koji su se taložili godinama.
Svet, naravno, ume da bude nepravedan i surov u svojim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << rigidnim stavovima. Posle one nesrećne utakmice u Kruševcu, Srbima, a ne „grupici neodgovornih navijača“, pripisane su mnoge neprilične odlike. Preti se eliminacijom našeg ubogog fudbala iz velikog sveta. Ali, to je tek nagoveštaj nečega što bi moglo da bude daleko gore: kao da je pokrenuta tek malo usporena inercija olakih ocena o divljem delu srpskog Balkana, koji je opasan za sebe i druge, za komšiluk, kontinentalni red i Britansko ostrvo.
Branimo se kako možemo i umemo, a izgleda ne umemo. Objašnjavamo svima kako su to samo naši nesrećni slučajevi, a nikako mi. To nije naša suština, mi smo sasvim drugačiji.
I to je tačno. Ali, u ovdašnjem vrednosnom sistemu postoji greška, koju nije moguće tako brzo ispraviti. I dalje u nadripatriotskom miljeu „herojsko doba“ ima mitsku snagu. Sve ono najgore što je neko učinio „u ime naroda“, u vrednosnom rasulu postaje svetionik ekstremnih grupa.
To je jedan od krupnijih razloga zašto je u nas fudbal metafora propadanja, mesto za sumnjive menadžere i prodavce mladih talenata. Istovremeno, „navijači“ postaju deo neproglašenih partijskih vojski, živa sila političke militarizacije. Njihovo nasilje je postalo skoro legitimno, premijer je u više navrata priznao svoju političku i policijsku nemoć pred njima.
Domaći fudbal, sav u raspadanju, dosadan i spor, ipak okuplja oko svog sunovrata grupe, od kojih neke nose zmijsko seme mržnje i surovog nasilja. Naravno da loptanje nimalo ne zanima te divlje vojske. Ali tribine jesu put da se iz depresivne socijalne margine stigne u sam centar stvari. Ne sastoji se premijerska moć samo u policijskom razbijanju grupa (ponekad je i to neizbežno), nego u traganju za izlazom iz socijalne bede. „Nemam šta da radim, nemam gde da radim, ne nadam se bilo čemu, ne tražim ni od koga bilo šta. Idemo na fajt, sa svakim ko želi da se fajta. Borba na život i smrt je moj život“ (navijač, pred prošlogodišnji „veliki derbi“).
I u odnosu prema srpskoj verziji javnog nasilja, bilo bi opasno svako uopštavanje. Ali, veliki problem postoji a država je u skrušenoj defanzivi. Nacionalšovinističke grupe staraju se da postanu javni politički činilac, a njihove poruke su sve morbidnije. Tako je „rešavanje rebusa“ u izvođenju navijača „Rada” i „Novog Pazara”, pokazalo ne samo nekontrolisanu mržnju prema drugačijem, nego i seirenje nad žrtvama ratnih zločina.
Poruka je, naravno, užasna i može da se svede na jednostavnu formulu: naši zlikovci su bili gori i maštovitiji od vaših, a to znači da su bili bolji i uspešniji.
Politički ambijent u regionu, a i u Srbiji, verovatno ne proizvodi tako ludačke prozno-poetske poruke na transparentima. Ali im sigurno doprinosi, iz nekoliko grupa razloga. Nisu još očišćeni uslovi koji dovode do slavljenja zločinaca i njihovih dela. Političke oligarhije nisu u moći da se suoče sa delom sopstvene mračne prošlosti. Bilo je tu nekih smušenih izvinjenja, ali nema na Balkanu ni senke Vilija Branta.
Na postjugoslovenskom prostoru svako se pomirenje uslovljava skrušenim pokajanjem druge strane. Politički zaborav i kolektivna amnezija ponegde vraćaju simbole devedesetih, iako bukvalni povratak tamo nije moguć. Crkve svih konfesija upliću se u politiku i bez ograda ocenjuju rad države, i postavljaju svoje zahteve. Jedan je muftija konkurisao za najviše političko mesto u dve države. Za jednu od njih (BiH) Milorad Dodik kaže da je ona (država) nelogična i nemoguća. I da ga od nje hvata žgaravica, ili slično.
To je govorio i dok se svaki čas sretao sa Tadićem, pa reakcije vlasti nije bilo. Ali, odgovor navijača na ove stavove, na misli Bakira Izetbegovića ili muftije Zukorlića, na realne projekcije da je Balkan istinsko a ne simboličko bure baruta, uvek je silovit. Samo treba dočekati priliku, a to je loša košarka ili još gore jurenje za loptom po srpskim livadama i oranicama.
U traganju za koalicionim skladom političkih klika i stvaranju stalne predizborne atmosfere, važan je svaki glas. U mogućem socijalnom stampedu gladnog naroda, važan je svaki fanatični privrženik vladajućih ikona, svaki amnestirani zatvorenik. Definitivno, Srbi nisu rasisti, ma koliko se lepo sa kruševačkih tribina čule majmunske onomatopeje.
Ali, izvršna vlast nastavlja da ustupa pred nasiljem, koristeći mudrost Snežane Malović da „niko nije jači od države“. Nešto slično nam poručuje i Dačić. On će pronaći one pisce rebusa, i šta? Pojaviće se drugi. Bar pisaca u ovoj državi ima. Ali, nasilje je teško počupati. Ono je u lažnim junacima, u temeljima svekolike bede i u razbojničkoj simbiozi dela političkog krema sa militantnim podzemljem.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 29.10.2012.
Pogledaj vesti o: Kruševac
