Izvor: Glas javnosti, 20.Nov.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sahraniše Evropu
Kad su urbanisti sedamdesetih godina prošlog veka rušili kafanu „Pariz“, Kruševljani su plakali. Kad su lane srušili „Lipov lad“, negodovali su, a kad ovih dana zatvoriše i „Evropu“, ostali su bez reči. Nema im više bežanja u boemiju. Ostaše samo sećanja i nekadašnja umrlica izlepljena po svim gradskim banderama i kafanama, na kojoj piše: „Naš mili i nikad prežaljeni Pariz, u svojoj 130. godini, od hirurškog >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << zahvata doktora Urbanista, tragično završi svoj pijani život i ostavi nas da za njim večito tugujemo. Oproštaj od dragog nam pokojnika obavlja se 17. i 18. ovog meseca, u 20 sati. Ožalošćena porodica: majka Evropa, otac Top, braća Musa i Marko i Napredak, stric Korzo, strina Rasina... „ Oca odavno nema, a ni braće, ni strine, a na kraju, prošle subote, sahraniše i majku Evropu. Ostala su samo sećanja Stanimira Petrovića i njegove „Radioboemije“, koji sada, umesto boemskih sati u kafani, subotnje večeri provodi uz vremeplovne radio-talase.
- Poslednje stanište boema bila je „Evropa“. Ima u gradu još hotela i kafana, ali to, nekako, nije to. „Evropa“ za Kruševljane nije bila hotel, ni kafana, nego institucija, koja je trajala 70 i kusur godina. U njoj se ogledala lepota grada, tu su svojevremeno Radmil Đorđević i Zoran Grujić napravili međunarodnu slikarsku koloniju. Kafana je bila puna tih ulja na platnu iz čitave bivše Jugoslavije. Dugo su se, pre i posle rata, ovde održavala druženja Društva baksuza, ugursuza i namćora, tu su ljudi davali priloge za sirotinjsku i nezbrinutu decu - priča Stanimir Petrović.
Radomir Andrić, Užičanin po poreklu, a Kruševljanin po ubeđenju, jednom mu je prilikom rekao da je boemija bekstvo u slobodu i ponašanje u skladu sa vrlinama koje poseduješ.
- U kafani pustiš mozak na otavu, što bi rekli naši seljaci - priča Stanimir, koji, kao i samonikli hrast pred Evropom, za koga kažu da niko ne sme da se usudi da ga poseče, još prkosi urbanistima.
Priča Petrović kako je najveće stecište ovdašnjih boema bio „Pariz“, koji se nalazio na mestu današnje poluprazne građevine „Kocka“.
PUCALI I ČAŠE I SRCA
Priseća se Petrović i anegdota o pevačici Leli, koja je u Kruševcu bila poznata ne toliko po glasu, koliko po stasu.
- Kad je sedamdesetih godina defilovala ka kafani „Raj“, ceo grad bi se za njom okretao. A tek kad bi je gazda kafane oslovio sa „Lelo dušo“, ona bi se, sa „suknjom do pupka“, pela na četiri čaše i pevala. Ako bi čaše polomila, niko joj ne plaća ništa, a ako ih ne polomi, dobijala je ogroman bakšiš. I, nikad se nisu slomile, mada je znala da, kad otpeva pesmu, povuče stolnjak i sama ih slomi. Ali, ni „Raja“ više nema, kao ni uličnih virtuoza na violini. Odavno nema ni čuvenog Paganinija, a ne viđam ni Sandu, koji je svirao za čašu rakije - priseća se Petrović.
- Tu su odsedali najveći boemi, a mnogi se još rado sećaju upravnika Radoša Dimića. Nema više ni „Soluna“, u koji su radnici, čim bi primili platu, obavezno svraćali na po jednu „s nogu“. Preko puta kafane „Lipov lad“ stanovao je čuveni sudija Filipović. Kćerke Nevenka i Spomenka nagovarale su ga da proda kuću i ode u Beograd, ali on nije hteo ni da čuje. Najviše boema bilo je iz Pećke ulice. Tu se i jelo i pilo i uživalo. Poslednji koji je čuvao taj centar boemije bio je Dušan Mihajlović. Kad ode on, ode i „Lipov lad“ - priseća se Petrović.
Ne pate Kruševljani za starim kafanama zato što nemaju gde da sednu i popiju piće, nego zato što nema mesta u kojima niko nikad nije doživeo neprijatnost.
- Bilo je tu mnogo upravnika. Novica Savić je svojevremeno školovao većinu današnjih ugostitelja, a u tim kafanama su uvek svirali vrsni, školovani muzičari. Sećam se pokojnog Vojčeta Nikolića, bio je najpoznatiji harmonikaš u Srbiji, a možda i u celoj bivšoj Jugoslaviji. Svirali su tu Đurica i Aca Ćirković, Janko Petrović, a pevao je i Toma Zdravković. Sinonim boemije u Kruševcu bio je Mile Simić, zvani Kec, iz Mudrakovca. Danas ima 87 godina i živi od jedne krave, a onda je imao i čast i obraz. Tu je i Mika Londža, najveći kozer koga je Kruševac ikada imao. Stariji pripovedaju da je čak i od Čkalje bio veći humorista - priča Petrović i dodaje da će posmrtna umrlica, koja se čuva u Istorijskom arhivu Kruševca, večito podsećati buduća pokolenja na sve ono što je nekada bilo lepo, a više ga nema.
Pogledaj vesti o: Kruševac
