Izvor: Glas javnosti, 05.Jul.2009, 09:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Revolucija na sceni
U svega nekoliko dana reditelj Kokan Mladenović dopisao je u svoju bogatu biografiju još dve značajne stavke. Na svečanosti u Ateljeu 212, održanoj 26. juna, promovisan je u upravnika tog uglednog srpskog teatra, a potom je u Kruševcu sa velikim uspehom premijerno izvedena njegova postavka čuvenog Držićevog dela „Dundo Maroje“.
Zbunjivanje publike
- Od ove jeseni Atelje 212 kreće sa ozbiljnim tematskim sezonama, jer mislim da je već krajnje vreme da se >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << repertoari svih naših kuća jasno profilišu. Ta svaštarenja u repertoaru, kojima smo skloni, dovela su do toga da je beogradski pozorišni život, u stvari, postao jedno veliko zbunjivanje publike. To mora da se menja, jer publika kad krene u određeni teatar, treba jasno da zna šta tu može da očekuje, koju vrstu estetike, način igre...
Belović je Držićeve junake smestio u samostan, a vi ste ih „upakovali“ u ambijent Kaznenog zavoda u Kruševcu...
- Radeći sa oskudnim rekvizitima kao što su četiri gvozdena stola, isto toliko klupa, dve hoklice, kofe, metle, četke... želeo sam da, iz tih nemogućih uslova u kojima se nalaze zatvorenici, stvorim potpunu iluziju renesansne komedije. Predstava se doslovce zove „Dundo Maroje Marina Držića na način velikoga meštra Mire Belovića kako ga igraju štićenici Kaznenog zavoda u Kruševcu“. Meni je ovde glavni izvor smeha i neke lepote ta plemenita naivnost kojom učesnici, odnosno zatvorenici, ulaze u realizaciju predstave. U tome se i nalazi odgovor na Belovićev samostan.
Nedavno ste imenovani za novog upravnika Ateljea 212. Sa kakvim ambicijama dolazite na čelo te ugledne pozorišne kuće?
- Svakako ne bih prihvatio jednu tako značajnu funkciju da ne mislim da toj lepoj tradiciji Ateljea treba dodati još neke značajne crte. Veoma mi je važan kontinuitet ove kuće koji podrazumeva istrajno traganje za onim što je suštinski moderno u pozorišnom izrazu na način kako je to nekad, sa svojim saradnicima, radila Mira Trailović. Takođe, želim Atelje koji se neće stideti komedije na svom repertoaru. Neki, možda i najbolji trenuci u slavnoj istoriji Ateljea 212 vezani su za raskošne komedije, pre svega, u postavci Mucija Draškića. Naravno, zadržaću tu izuzetnu otvorenost i komunikativnost pozorišta koju je promovisao Svetozar Cvetković. Mislim da su to tri, onako, dobitna postulata za budući život Ateljea 212.
U repertoarskom smislu, odakle počinjete?
- Hteo bih da ovo pozorište postane jedno mesto gde će se intenzivnije posmatrati društveni fenomeni u okviru kojih ćemo vrlo angažovano postavljati pitanja, ali i davati odgovore i na neke neugodne teme iz života koji nas okružuje. Verujem da je Ateljeu 212 moguće vratiti onu društvenu funkciju koju je imao pre nekoliko decenija kada je hrabro i smelo, ne plašeći se konflikta sa stvarnošću, progovarao o svim devijacijama vremena. U tom smislu, ne samo kroz predstave, već i kroz čitav sistem razgovora, tribina, okruglih stolova... nastojaćemo da pojačamo tu društvenu delatnost i angažman Ateljea 212. Već sada sa sigurnošću mogu da najavim da će čitava naredna sezona, poput nekih velikih evropskih teatara, biti konceptualna i u okviru nje obrađivaćemo jedan fenomen.
Kojoj temi ste dali prednost?
- Bavićemo se revolucijom. Trenutno smo u potrazi za komadima koji na različite načine rasvetljavaju fenomen revolucije, prevrata. To može da bude neko najintimnije moguće viđenje tih značajnih pretumbacija u našim životima ili istoriji, može da bude i smešni osvrt, neko spektakularno viđenje... Imamo još vremena, do septembra, a posle toga moći ćemo da najavimo jednu sezonu koja će biti za ponos nas koji je kreiramo, ali i Ateljea 212.
Pogledaj vesti o: Kruševac
