Izvor: Politika, 08.Jan.2013, 13:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poslednji beogradski kazandžija
Zanati su u Srbiji već izumrli, samo je pitanje vremena kada će potpuno nestati, kaže zanatlija Viktor Kolarov
Za Viktora Kolarova, kazandžiju iz Beograda, kažu da je najskuplji u gradu. I to jeste istina. Zato što je i jedini, poslednji preostali „kazandžijski Mohikanac” u prestonici, dok ih u celoj Srbiji ima još desetak. Pripadnik pete generacije naslednika ovog zanata, iz stare kazandžijske porodice iz makedonskog Kruševa, njegov do sada najveći rad je spomenik >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Pet vešala” u Aleji streljanih rodoljuba. Ovaj zanat koji je već odavno prerastao u umetnost, učio je od svog dede, čuvenog beogradskog kazandžije Mihajla Cincar-Kostića.
Viktor je 2004. otvorio sopstvenu radnju u Bulevaru oslobođenja.
– Zanat sam pekao kod dede, u njegovoj radnji u Bulevaru kralja Aleksandra. Porodičnu tradiciju staru već sto godina nasledio sam od pradede, dede, oca i ujaka. Ja sam peta generacija kazandžija u familiji, a moji rođaci u Makedoniji i danas se bave ovim zanatom. Po svemu sudeći, mene neće imati ko da nasledi, jer posla nema dovoljno ni za mene, a kamoli da primam učenike – smireno govori Viktor (34), dok u male čaše toči mekedonsku mastiku.
Njegov deda Mihajlo Cincar-Kostić, koji je preminuo u novembru, bio je neprevaziđeni majstor zanata. Družio se sa umetnicima, i sam je bio umetnik.
– Iza dede je ostalo mnogo velikih dela, ali se često dešavalo da radi za drugoga, da drugi potpisuju njegov rad. Uradio je ceo hol u bakru, za jedan hotel u Bagdadu. U vreme kad je deda radio, od ovog zanata moglo je lepo da se živi. Pravilo se mnogo kazana, a radilo nas je i po troje-četvoro. Imao je deda i dosta učenika, mnogi su hteli kod njega da peku zanat. Bio je dobar majstor, ali i dobar trgovac. Radio je pomalo sve do smrti, slušale su ga i ruke i oči – objašnjava Viktor, okružen desetinama specijalnih čekića, od kojih su neki stari i više od sto godina.
Viktor je odrastao u porodici gde su svi bili majstori. I on je od malih nogu kuckao, čukao, tako je sve počelo.
– Da mi deda tako nešto da „izlupam”, a posle sam dođe i kaže: „Ja sam to prodao”, i donese mi pare. Malo, po malo, ušao sam u kazandžijski svet. Ovaj posao je kao i svaka druga umetnost, najbolje se radi kad imaš inspiraciju – priča naš sagovornik.
Ručno rađeni predmeti u kazandžijskoj radnji (Foto Zoran Kršljanin)
On dodaje da izraz „kazandžija” nije adekvatan.
– Čim se kaže kazandžija, odmah se pomisli na kazane. To bi bilo kao kad biste kovača zvali potkovičar. A mi smo, u stvari, ono što Englezi zovu „kovači bakra”. To mnogo bolje objašnjava šta mi radimo. Evo, na primer, ovaj rad Isusa Hrista, posrebreni bakar. To nema nikakve veze sa kazanima – objašnjava Kolarov.
Pravi, naravno, i kazane za rakiju. Za dobar kazan potrebno je dve-tri nedelje rada. Ali, ima sve manje narudžbina. Kazani su skupi, a kupovna rakija sve jeftinija. Kazane pazare još samo mušterije koje imaju vikendice u okolini Beograda. Ostali kupci zainteresovani su eventualno za šerpe, džezve, a ređe i za sudopere i kade. Dolaze i za razne popravke, posebno da im Viktor prekalajiše posuđe i onda bude kao novo.
– Tradicionalno su kazandžije uvek pravile kazane za pečenje rakije, za topljenje masti (oranije), džezve, kotliće, bakrače, posude za vodu, đugume, ibrike, bokale, vaze, tepsije, lonce, šerpe i drugo posuđe. Pravim i ikone kovane u bakru. U novije vreme, pokušavam sve više da se orijentišem ka drugim proizvodima, tražim kupce za bakarne sudopere, kade i slično. Pokušavam da izađem na inostrano tržište, tamo su ovi proizvodi i dalje traženi – priča Viktor.
Ljudi ulaze u njegovu radnju, raspituju se, ali kupaca je sve manje, razmišljao je čak i da zatvori radnju.
– Jeftina industrija nas je uništila. Pogledajte samo ovu šerpu, za te pare može da se kupi nekoliko industrijskih. Ali, kad otpadne ručka na fabričkoj šerpi, onda dolaze kod mene da im popravim. Pravio sam ranije neke šerpe, sto odsto ručni rad, a posle sam video na internetu da slične koštaju i više od 500 dolara. Pa naši ljudi kažu: to je skupo. Naravno, ali je večno! Ili ove sudopere, njih jedino mogu da pravim po narudžbini iz inostranstva.
Ove godine Viktor Kolarov dobio je i sertifikat tradicionalnog starog zanata od Ministarstva finansija i privrede.
– Nisam očekivao da su ljudi iz ministarstva tako korektni, pa mi je žao što se nisam ranije sertifikovao. Sada dobijam neke olakšice, ali problem je to što drastično opada tražnja za ovim proizvodima, nismo više konkurentni za široku upotrebu. Zanati su u Srbiji već izumrli, samo je pitanje vremena kada će potpuno nestati – kaže poslednji beogradski kazandžija.
Bojan Bilbija
objavljeno: 08.01.2013.
Pogledaj vesti o: Kruševac
