Izvor: Politika, 21.Jul.2012, 23:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Podižemo „Spomenik Majklu Džeksonu”
Glumac koji ide iz uloge u ulogu, priča o novom filmu s Amerikancima, sastavu Ateljea 212, kao umetničkom državnom timu, realnosti i viziji života, svom kuvanju, tišini kao terapiji...
Branislav–Bane Trifunović jedna je od mladih zvezda srpske pozorišne i filmske scene. U mjuziklu „Kosa”, koji je nedavno igran 100. put, on je, po kazivanju reditelja Kokana Mladenovića, jedna od tri „udarne igle”.
Rođen je 16. januara 1978. u Kruševcu. Potiče iz glumačke >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << porodice: brat je Sergeja (40) i sin Tomislava.
Osnovnu i srednju školu završio je u Užicu, Akademiju umetnosti u Novom Sadu u klasi profesora Petra Baničevića. Stalni je član Ateljea 212. Živi u Beogradu.
Ko vas je izveo na scenu?
Porodična situacija. I Sergej i ja smo, praktično, prohodali u pozorištu. Otac je bio glumac, a majka službenik u pozorištu. Nas dvojica smo tu boravili kao u obdaništu. I tako je to krenulo.
Po čemu pamtite Baničevića?
Po tome što u početku naše saradnje nisam tačno znao zašto profesor nešto priča, a onda sam shvatio da je sve o čemu nam je govorio imalo veliki značaj za naš ulazak u glumu. Duboko je bio ukorenjen u posao za koji nas je pripremao. Potpuno je, u svemu, razumeo pozorište. I bio je jedan od retkih ljudi koji je mene razumeo. Dozvolio mi je da radim već posle prve godine. I na tome sam mu beskrajno zahvalan.
Da li znate svoj put u glumi?
Meni je to kao i u životu. Nemoguće je da se potpuno odredim. Lakše mi je da kažem: „Neću ovako da igram ovu ulogu”. Ali, to „neću” nekome često postane „hoću”. Zasad znam šta neću i to neću još nije postalo hoću. A neću da se bavim onim što me ne zanima i što ne želim ni da slušam, ni da gledam.
Ko su vam uzori?
Ja ne personalizujem taj stav. Na mene često ne utiče samo pojedinac već ekipa. Sve ono što je, po mojoj proceni, dobro odigrano, upijam i analiziram. Doduše, ima glumaca koje volim, ali ne znači da su mi oni uzori.
Šta je za vas Atelje 212?
Atelje je, sa Jugoslovenskim dramskim, po glumačkom sastavu, najznačajnije pozorište na ovim prostorima, pa se taj glumački tim, fudbalski rečeno, može smatrati državnim timom Srbije. Moj put do te ekipe bio je dug osam godina. Akademiju sam završio 2002, a u Ateljeu sam od 2010. Pre toga sam prošao kroz pozorišta u Somboru, Novom Sadu, Kruševcu. Bio sam i tamo i ovde.
Gde vas je odveo film „Tamo i ovde”?
U tom filmu smo slikom i tekstom želeli da napravimo poređenje između Njujorka i Beograda i u tome smo uspeli. Reditelj Lungulov nas je podelio. Ovde Dejvid Tronton i Mira Karanović, tamo ja. Sve je to delovalo lepo i uzbudljivo. Film je bio ubedljiv i na festivalu „Tribeka” u Njujorku. Po želji publike prikazan je još dva puta.
I šta sledi?
Sad Lungulov priprema novi film s Amerikancima. Naslov nove priče je po svemu obavezujući. Zvaće se „Spomenik Majklu Džeksonu”. Snimanje počinje prvog oktobra. U ekipi ćemo opet biti Mirjana Karanović i ja, pa Dragan Bjelogrlić, Nataša Tapušković...
Da li imate bratskih planova?
Sergej i ja imamo određene ideje za zajednički rad. Ali još ne znam kad će to što planiramo i da se desi. O tome ćemo pričati kad za to dođe vreme.
Kako sebe doživljavate?
Jako sam kritičan prema sebi. Uvek mislim da sve može da bude i bolje. A ponekad se plašim da nisam dovoljno strog prema ulozi koju imam. Vrlo retko sam potpuno zadovoljan svojim učinkom. Ipak, najvažnije je da me sve to drži budnim.
Šta je u glumi najvažnije?
Jedna uloga može i da se posreći. Ali, da bi glumac napravio niz dobrih uloga mora, pre svega, da ima veliko obrazovanje. I to se vidi. Kad takav glumac stoji na sceni, pod reflektorima, priča ili ćuti, svejedno, on zrači nekom unutrašnjom snagom koja nam govori ko je i šta je on. Mnogo toga mora da se dogodi u životu glumca da bi se stiglo do tog najvažnijeg izraza u glumi.
Kakvi su odnosi glumaca van scene?
Družimo se koliko nam vreme to dozvoljava. Ima tu raznih razgovora o svemu. Najviše o onome što radimo. Ali, pitanje je koliko su te priče iskrene. Volim dobro promišljene kritike, a ne impulsivne i ostrašćene procene i ocene događaja na sceni.
Šta vas ljuti?
Strašno me ljuti površnost i laž u svim odnosima. Ljute me kolege koje kasne, koje ne poštuju ansambl. Ljuti me ta vrsta neprofesionalnosti i nipodaštavanja posla kojim se bavimo.
Čega se odričete u ime glume?
Volim posao koji radim. Mogu da ga radim ceo dan, pa da to i ne osetim. Naravno, tada trpe neke stvari, neki odnosi, a da to i ne primećujem.
Kako nosite slavu?
Nemam taj problem. U ovoj zemlji nema puno slavnih i popularnih ljudi. Ima samo poznatih. Jer, slava se zaslužuje godinama. Po tome, o nama će, možda, neko da priča kad nas više ne bude bilo.
Koliko razumete druge?
Nekad i previše. Ali, moram da priznam: kako vreme prolazi sve je teže verovati ljudima, pa ih je sve teže i razumeti.
Kako planirate život?
Prilično sam na zemlji. Ne opsedaju me neke nerealne ideje. Uvek pravim vrlo realne projekcije. Doduše, moguće je, ponekad, viziju videti i kao cilj. Na primer: u ovoj zemlji je vizija da snimim film, pa to deluje nestvarno, a mi u tome nekako uspevamo. Evo pripremamo film „Odumiranje”. I to je sad vrlo izvestan plan.
Koji značaj dajete jelu?
Hranim se dosta dobro. Rano sam naučio da kuvam. I dobar sam kuvar. Meni je kuvanje inspirativno i nikad dosadno, već naprotiv zabavno.
Kad krećete na odmor?
Ne mogu to da planiram. Radiću celog leta. Tako da ništa od odmora po ko zna koji put.
Imate posao koji volite, a ljubav?
Puno toga mora da se sklopi da bi takva veza mogla da funkcioniše. Naravno da je ljubav uvek najvažnija, ali veliki značaj ima i životna snaga dva bića koja imaju želju da budu zajedno. Ta snaga mora da bude jača od svih muka do kojih oni mogu doći na puta do zajedničkog cilja.
Da li je cilj brak?
Zadržavam odgovor za sebe.
Čime podižete raspoloženje?
Tišinom! Kad u poslu mnogo pričam prija mi tišina. Mene tišina može da smiri i polako uvede u vedro raspoloženje. Posebno kad se bavim glumom ili produkcijom, kao sad.
objavljeno: 22.07.2012
Pogledaj vesti o: Kruševac
