Izvor: Politika, 20.Feb.2011, 23:47   (ažurirano 02.Apr.2020.)

A be, prase slonče

Većina Kruševljana tvrdoglavo se drži onoga „će se dogovorimo”, Nišlije se kikoću čim čuju Novosađane, a Beograđani odavno zbijaju šale na račun južnjaka. – Kao što ima mnogo običaja, tako postoje i različite reči kojih se ne treba odreći, smatraju lingvisti

„Hej, tebra, koji je tačan odgovor? Pod a, be ili ce”, krišom je pitao Beograđanin Nišliju na polaganju prijemnog ispita na fakultetu.

„Ce be”, odgovori žitelj grada na Nišavi.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
„Čekaj, ce ili be”, upita ponovo Beograđanin.

„A be, ce be!”, sada već ljutito uzvrati Nišlija.

Vic ili realna situacija, malo je bitno. Reč je o staroj priči i gotovo da nema onog koji je već nije čuo.

Ni manje zemlje, a ni više razlika u govoru, komentarišu učesnici na mnogobrojnim internet forumima. Lingvisti odgovaraju da to nije tačno i da u svakoj državi ima različitih dijalekata, ali priznaju da su razlike u govoru između stanovnika sa severa i juga naše zemlje velike. A svako je, reklo bi se, ponosan na svoj način govora. Većina Kruševljana i dalje se tvrdoglavo drži onoga „će se dogovorimo”. Ni za živu glavu ne prelaze na „dogovorićemo se”. Nišlije se kikoću čim čuju Novosađane, a Beograđani odavno zbijaju šale na račun južnjaka.

Urbana legenda je postalo i ono staro leskovačko – „prase slonče” (prao vodom iz lončeta). Primera ima napretek...

I dok svi tvrde da baš oni pravilno govore, a pojedine spikerke na televiziji na neki nov i čudan način akcentuju reči poput Australije, čarapani se naježe kada čuju kako Beograđani izgovaraju Rasina ili Brzeće. Ko je, zapravo, u pravu?

Prof. dr Rada Stijović, lingvista, kaže da postoji književni jezik koji se mora poštovati.

– Na njega bi trebalo obratiti pažnju u javnoj komunikaciji, na televiziji, u školi i drugim obrazovnim ustanovama. Na takvim mestima bi valjalo voditi računa o normi – morfološkom sistemu, sintaksi, akcentu... A izvan toga, u privatnom životu ili svom kraju, lokalni govor treba negovati i čuvati njegove specifičnosti, i to ne samo kada je reč o akcentima, već pre svega o rečima koje su karakteristične za pojedine krajeve Srbije – objasnila je Stijovićeva, dodajući da se, uprkos uvreženom mišljenju, u Beogradu ne govori potpuno ispravno.

– U glavnom gradu ima ljudi iz raznih krajeva, mnogi dugo zadržavaju govor kraja iz kojeg su došli. Ali, u prestonici se češće može čuti književni govor, jer je tu najviše obrazovnih i kulturnih institucija, pozorišta, novina – naglašava naša sagovornica.

Ostaje, ipak, aktuelno pitanje – ko u Srbiji najpravilnije govori.

Rada Stijović odgovara da su u osnovi našeg književnog jezika šumadijsko-vojvođanski i istočnohercegovački govor.

– Ali, ni oni nisu identični s današnjim književnim jezikom, koji se vremenom menjao i dograđivao. Primera radi, u Vukovom kraju kažu „došo”, a u Vojvodini „na koli”, a to sigurno nije književno. Možemo, ipak, reći da su književnom jeziku najbliži stanovnici Valjeva, Čačka, Užica i njima, po govoru sličnih krajeva, ali bitno je naglasiti da nijedan dijalekt nije sam po sebi nepravilan. Svi su pravilni. Da je Vuk bio rodom iz Niša i taj govor stavio u osnovicu književnog jezika, mi bismo danas svi govorili „Ja sam iz Niš” – zaključila je Rada Stijović.

I Milka Canić, lingvista, saglasna je da oni kojima je pisana reč osnova za život moraju da se pridržavaju pravila jezika.

– U našem slučaju to je šumadijsko-vojvođanski govor, a postoje i kosovsko-resavski i prizrensko-timočki, koji ne ulaze u osnovu književnog govora. Šumadijsko-vojvođanskom govoru pripadaju oni koji žive u Beogradu, u Novom Sadu, ali i Kragujevčani i Kruševljani. Zato su razlike među njima uglavnom u akcentu. A kada čovek dođe u novu sredinu, što je muzikalniji, to će brže, možda čak i nesvesno, da prilagodi akcenat – objasnila je Canićeva.

Što se različitih reči tiče, što je glavni razlog zbog kojeg Vojvođani najčešće ne razumeju južnjake, Milka Canić smatra da one nisu i ne mogu da budu deo književnog jezika, ali ih treba sačuvati.

– To su lepe, bogate i muzikalne reči i mnogo je bolje sačuvati jednu takvu našu reč nego primiti stotinu stranih. Jer, kao što ima mnogo različitih običaja, tako postoje i različite reči kojih se ne treba odreći. A najvažnije je da se razumemo – zaključuje Milka Canić.

Stefan Despotović

objavljeno: 21.02.2011
Pogledaj vesti o: Kruševac

Nastavak na Politika...