Izvor: Šumadija Press, 07.Dec.2015, 16:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tekstilna industrija puca po šavovima
U Kragujevcu radi oko 100 nelegalnih tekstilnih radionica, a legalna preduzeća otpuštaju radnike. Uz nakaradni uvoz i sekend hendove, propast tekstilaca je zagarantovana.Državasve to vidi – i ćuti.
Tekstilnu industriju, koja je decenijama propadala zbog embarga, kineskih radnji, turske robe, sada će dokusuriti domaće crno tržište koje uspeva da baci na kolena čak i “Kineze”. Kragujevački tekstilci su za dve >> Pročitaj celu vest na sajtu Šumadija Press << poslednje godine otpustili trećinu radnika, a broj kupaca im je smanjen i 10 puta. Razlog je, kako kažu, što daleko jeftiniju robu nude oni čije radionice rade od 15 sati i noću, potpuno nelegalno. Takvih je u gradu stotinak. So na ranu dodaje trgovina “polovnom” garderobom, koja nije polovna.
Savestan građanin u nesavesnoj državi
Zoran Rajić, vlasnik kragujevačke firme “Valentino kids” doo, koja se već tri decenije bavi proizvodnjom dečije odeće, kaže da je u protekle dve godine otpustio 21 radnika, pa umesto 58 sada ima 37 zaposlenih. Rajić dodaje da je pre četiri godine imao između 180 i 200 kupaca robe, a da ih sada ima između 10 i 15. Jedino čime je Rajić doprineo da dođe u ovakvu situaciju jeste što na carini plaća punu vrednost uvezenog materijala, što su mu svi radnici prijavljeni, što na svaki prodati artikal u svojim buticima daje račun i uredno državi plaća PDV.
Da bi odgovorio na pitanje kako onda rade drugi, oni koji ne gube kupce i ne moraju da otpuštaju radnike, Rajić mora duboko da udahne, jer je objašnjenje podugačko.
– Kada uvozim materijal od koga ću šiti garderobu, ja carinu plaćam na punu vrednost materijala, plus platim prevoz. Jednom mi se desilo da sam uvezao nedovoljno materijala, pa sam hteo da dokupim još manju količinu od Pazaraca koji se time bave. Šokirao sam se! Pazarci su mi tražili za uslugu prevoza iz Turske jedan evro po kilogramu materijala. Pitam sada – kako može da mi naplati prevoz i carinu jedan evro, kada je PDV 20 odsto, a materijal koji sam naručio košta od šest do 12 evra po kilogramu. Ako uzmemo da je vrednost kilograma materijala prosečno 10 evra, pa tu samo carina po kilogramu košta dva evra, plus treba da mi naplati gorivo i svoju uslugu. Kako mi on onda sve naplati samo jedan evro? Jedino logično je da je on na carini platio 10 puta manje nego što bih ja. Kako je to moguće, nije pitanje za mene – kaže Rajić.
On objašnjava da je teško izračunati koliko država gubi time što se roba carini i na 10 puta manju vrednost od realne, i dodaje da bi država problem mogla da reši vrlo lako.
– Mislim da bi mesec dana bilo dovoljno. Samo bi trebalo pojačati kontrolu na carini i time bi bilo rešeno 50 odsto problema – kaže Rajić.
Slična priča je i kod uvoza gotove garderobe, a posebno one iz Turske, koja je najtraženija u Srbiji.
– Uvoznici konfekcije iz Turske odeću carine na bagatelno niske sume, pa je ona za vlasnike butika daleko jeftinija. Tako jedan vlasnik butika na robi iz Turske zaradi 100 odsto, a da je kupio od mene koji sve plaćam zaradio bi 40 odsto. Računica butikaša je jasna, ja to razumem. Ne razumem samo zašto mene ne zaštiti država, koju ja plaćanjem svojih dažbina izdržavam– pita poznati kragujevački tekstilac.
Srpski legalni proizvođači odeće, koji uvoze materijale za šivenje, sa možda još većim problemom suočavaju se u svojim gradovima. U pitanju je nelegalna konkurencija.
– Radnike sam otpustio, a broj kupaca mi je desetkovan ne zbog Kineza, kako svi misle, nego zbog crnog tržišta u Srbiji. U razgovoru sa kolegama došli smo do zaključka da je između 60 i 70 odsto tekstilne industrije u Srbiji u crnoj zoni. Samo u Kragujevcu postoji oko 100 nelegalnih radionica. Imate, recimo, primer firme u gradu koja prodaje tekstil odlično na teritoriji cele države, cene su srozali toliko da niko od legalnih ne može da im parira, a rade potpuno nelegalno. Radno vreme firme je od 15 sati, pa celu noć do jutra, kada ih niko ne kontroliše. Drugi rade i danju, iza zaključanih vrata. Ima i onih gde je firma prijavljena sa dva radnika, a radi ih 20. Radnike plaćaju oko 20 hiljada, na ruke. Muka je ljude naterala da decenijama rade na crno, ali da li država misli koliko će socijalnih slučajeva biti kada ti tekstilci ostare i treba da odu u penziju, a neće moći – pita Rajić.
On dodaje da takvo stanje stvari mnoge legalne proizvođače tera da zvanično stave ključ u bravu, pa nastave da rade nelegalno, kada već može.
– Ja sam godinama verovao u najave države da će se obračunati sa crnim tržištem tekstila koje posebno divlja u proizvodnji dečije odeće, ali sada više nisam siguran. Gledao sam u vestima o velikoj akciji kontrole distributera tekstila, pa je rečeno da je akcija propala jer su prodavci dobili dojavu i zaključali radnje. To je bila cela vest. Zapitah se da li to znači da je inspekcija radila samo taj jedan dan i nije mogla akciju da sprovede i sutra i prekosutra i dan kasnije – kaže Rajić.
Država im kroji propast
Milan Knežević, predsednik Komore malih i srednjih preduzeća i vlasnik konfekcije “Modus” rekao je nedavno za dnevni list “Danas” da je glavni razlog sive ekonomije u državi što ona postupa stihijski, bavi se posledicama, i to s vremena na vreme, umesto da ukloni uzroke.
– Glavni generator sive ekonomije su preveliki nameti privredi, čak 348 obaveza po raznim osnovama, od kojih je čak 240 parafiskalnih. Oni koji rade legalno, plaćaju porez i zaposlene, taj pritisak ne mogu da izdrže, naročito ako na tržištu imaju nelojalnu konkurenciju neregistrovanih firmi koje, budući da nikome ništa ne plaćaju, mogu da daju damping cene. Time se vrši ustavna diskriminacija preduzeća koja poštuju zakon, jer im država nije obezbedila da pod istim uslovima posluju na tržištu. Ali, još pogubnije su ekonomske posledice, pošto legalne firme ne mogu da obezbede veću akumulaciju, veće ulaganje u tehnologiju, nova radna mesta – objašnjava Knežević i dodaje da značajnijeg pomaka neće biti dok god kontrole idu kao akcije, a inspektori redovno obilaze samo firme “u čijim prostorijama radi klima”.
Obično se misli da bi smanjenje sive ekonomije i crnog tržišta ukinulo buvlje i mešovite pijace koje se doživljavaju kao sinonim za ovu pojavu. Ali, Knežević kaže da nije cilj kontrola tezgi, jer je to “već prosuto perje”, već porekla roba, izvora sa koga se ona pušta u promet.
Tekstilci, vlasnici domaćih fabrika, kažu da je samo na pančevačkom buvljaku u opticaju oko 100 miliona evra robe koja nema poreklo. Tamo na svakoj tezgi ima artikala koji vrede oko 20.000 evra.
“Polovno” će da ih dokusuri
Već više od godinu dana domaći tekstilci ukazuju na novu pretnju posrnuloj tekstilnoj industriji, a to je uvoz i prodaja polovne garderobe.
Tekstilna, kožarska i obućarska industrija u poslednje dve godine beleže rast u izvozu veći od milijardu dolara, izjavio je ministar trgovine Rasim Ljajić u martu. Sagovornici Šumadijapressa kažu da je dobar deo izvoza tekstila zapravo prodaja jeftine radne snage, koja šije prema modelima i od materijala koje u Srbiju pošalju strane firme. Delovi za obuću i garderoba koju prodaju Luj Viton, Guči, Prada, Beneton napravljeni su u Srbiji. Naši radnici, koji su ih napravili, mesečno zarađuju u proseku 250 evra. Tako je Srbija postala “evropska Kina i Indija”, kažu u Asocijaciji malih i srednjih preduzeća uz napomenu da strane firme dobijaju ogromne podsticaje za otvaranje novih radnih mesta, pa im je radna snaga mali trošak. Jedna firma u centralnoj Srbiji, načinjena kao partnersko preduzeće Srbina i Slovenca, obećala je zapošljavanje 100 radnika, zaposlila 30, uzela subvencije i za par meseci zatvorila proizvodnju.
Tekstilci tvrde da je roba koja se prodaje u sekend hend prodavnicama zapravo nabavljena na “stokovima” u inostranstvu, gde veliki trgovinski lanci po niskim cenama nude robu koju u sezoni nisu mogli da prodaju ili je reč o robi sa greškom.
Sa ovako nabavljene odeće domaći uvoznici skidaju papirne etikete i pakuju u kontingente sa oznakom “polovno”. Nakon što roba stigne u Srbiju, sprovodi se obrnut proces. Etikete se vraćaju, deo nabavke završava u radnjama za prodaju polovne garderobe, a deo se nudi i buticima, gde su cene daleko više. Zbog toga su danas u mnogim radnjama kupci zbunjeni, jer su na garderobi posečene etikete ili u sekend hend radnjama može da se kupi ista bluza u tri veličine, što je nemoguće ako je reč o polovnoj robi. Interesantno je da tržišnoj inspekciji to nije sumnjivo.
I Milan Knežević kaže da niko ne može da utvrdi da li je roba koja se vodi kao polovna zaista takva ili je nova.
– A pošto se uvozi na kilogram, ne može se utvrditi ni pojedinačni PDV. Ne postoji proizvođač tekstila koji nije ugrožen. U protekle tri godine smanjio sam broj radnika sa 250 na 80. Istina je da smo globalno osiromašili, pa i lekari i profesori kupuju polovnu garderobu, ali važno je da se zna da ovo može da se spreči i da država najviše gubi – objašnjava Knežević.
Bilo da je reč o sumnjivom carinjenju materijala i gotove odeće, o crnom tržištu tekstila u državi ili o uvozu polovnih “krpa”, činjenica je da proizvođači odeće više brinu o gubicima države nego sama država.
Jedan od privrednika, sagovornik Šumadijapressa, kaže da je tako jer svaka vlast žmureći na ove probleme čuva glasače i socijalni mir, a ne brine mnogo šta će biti za 10 godina, kada će probleme morati da rešava neka druga vlast.
Objavljivanje ovog teksta pomoglo je Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, koje sufinansira projekat “Grad Kragujevac i izazovi evropskih integracija”. Projekat je fokusiran na analizu spremnosti i sposobnosti lokalne samouprave da aktivno učestvuje u procesu usklađivanja propisa sa standardima EU.
Prema procenama Stalne konferencije opština i gradova (SKGO), od 35 poglavlja u pregovorima o članstvu, 21 poglavlje, kao i dve trećine propisa, spadaće u nadležnosti lokalnih samouprava.
Pogledaj vesti o: Kragujevac
