Izvor: Večernje novosti, 02.Mar.2013, 22:45   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Samo me pusti da se isplačem

Kakav je to čovek ako u svom životu, ma koliko da traje, ne uknjiži kakvo dobro delo. Nekome je ta uloga, igrom slučaja, namenjena, nekom je životni moto... A meni je - zavetna. Pradeda, deda i otac, svi moji Živanovići, od Karađorđa do danas, zaklinjali su svoje potomke:„Ne budite gluvi ni slepi pred tuđom nesrećom.“ Ovo nam govori Miloje - Mile Živanović, iz sela Vučić kod Rače Kragujevačke.Drugo mu je ime - izbeglička majka. Tako su ga „krstili“ prognanici iz Hrvatske >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << i Bosne. A usvojili ga, potom, i raseljeni sa Kosmeta koji su u ovom delu Srbije bacili svoja spasonosna sidra. I tu, zauvek, ukotvili svoje porodične barke, pretovarene nesrećom izgnana iz vekovnih zavičaja.PORODIČNI TEMELj Niko u mojoj porodici nijednom nije upitao: „Zašto ti, Mile, dade toliku zemlju izbeglicama?“ Niti će iko, ikada, to da upita. Ako se u jednoj kući zna red, u Živanovićima se znao nekad i sad, a znaće se i ubuduće, takvog pitanja neće biti. Klica kakva se zametne od predaka, ostaje u potomcima. Nju kad ugradiš u porodične temelje, najjači si.- Ko će da bude na čelu štaba za prihvat tog naroda koga su ondašnje vlasti, a otkud ja znam kako, uputile u Raču? Ljudi se nećkaju... Neće ovaj, neće onaj... Prelomim i kažem u opštini: Evo, ja ću! Jeste to bio veliki posao i još veća odgovornost. Ali, tragedija tih ljudi koji su stizali u tišini, obeležila je čitav moj život. Te slike će me pratiti. S njima ću umreti.Selo Vučić, koji kilometar od Rače Kragujevačke, pucaju pred nama šumadijske njive, pšenica ubokorila, poranili pupoljci na voćkama, mirišu oranice spremne da prime prvo novo, prolećno seme. Učini se na trenutak - nema berićetnijeg sela na kugli zemaljskoj. Ali, ni lepših ljudskih lica.Iz ovog malenog mesta ponikli su Živanovići, Milojevi preci. Čukundeda Bogosav, deda Života i otac Radomir. Na njihovom imanju danas šest izbegličkih porodica iz Hrvatske ima svoje domove. Pola hektara najbolje zemlje poklonio im je Miloje. Svakom po 7,5 ari. Skućili se dvojica Radiševića sa Banije: Dušan i Vlado. Uz njih, Trifun Čanak iz Like. Pa, Damjan Svilokos iz Joševice kod Petrinje i samohrana majka Dragica Vojinović iz Vrginmosta... i dve porodice Plavljanić. Svi uknjiženi kao vlasnici, svog novog zavičaja.ŽIVOTNA DIPLOMA Upisao sam Filozofski i Ekonomski fakultet u Beogradu 1968, ali me povukao studentski protest. U tom protestu sam imao potrebu da žrtvujem i život. Želeo sam da u tim danima namirim svu nepravdu i izlečim sve ožiljke koje sam poneo kao sin mojih Živanovića. Koštalo me jeste, nisam dobio diplome, ali jesam onu najvažniju - životnu, govori Miloje- Kad sam im to sve lepo preveo, pitao sam se: šta će oni na goloj njivi bez kuće - vraća sećanje Miloje Živanović, danas opštinski poverenik za izbeglice. - Izašla nam je u susret, naravno uz pomoć države i tadašnjeg komesarijata s kojim i danas imam veoma lepu saradnju, jedna švajcarska donacija. Kažu: gradićemo im kuće, ali po sistemu ključ u ruke! Moj pokojni otac, tada je bio još živ, Radomir, ovako kaže: „A, to ne može! Ako čovek sam svoj dom ne gradi, on će biti večiti dođoš. Dok ne obriše znoj sa čela, ne ubode prvi ašov, ne prizove komšiluk na mobu, ne ispeče prase na temelju, ne može biti domaćin, ovdašnji.“ Prenesem ja to tamo gde je trebalo. I uspelo je. Čak je i Sadako Ogata kada je videla sa kakvom su ljubavlju te porodice gradile svoje kuće, rekla: „Ovo je prava stvar.“ Ali koren ove priče seže duboko u prošlost. Pre tačno dva veka (1813) Živanovići, Karađorđevi zavičajni saborci (vožd je rođen u obližnjem Viševcu) kupovali su u Sremskoj Rači zemlju. Za jednu parcelu, od pola hektara, nisu imali dovoljno novca. Kum Milojevog čukundede Bogosava, čuveni Vitomir Marić dao mu je nedostajući novac. I, nikada nije hteo da primi dug. „Neka ti je sa srećom, a meni, sa ovim što imam, odavde do Sent Andreje, dovoljno je“.Vreme posle Drugog svetskog rata... Nove komunističke vlasti „kulacima“ Živanovićima oduzeli su sve. Miloje, rođen 1949, seća se kako je bilo posle agrarne reforme.- Bili smo izolovani, prokaženi i proganjani. Ali ja sam te slike potisnuo. Moji roditelji, Radomir i Angelina, bili su obrazovani. Otac završio gimnaziju, majka učiteljsku školu. Govorili su mi: ne osvrći se na prošlost, ali je pamti. Radi na tome kako da budeš bolji, i od nas i od vremena.Potom, došlo vreme vraćanja imovine...Miloju Živanoviću vratili dedovinu, očevinu, pa i onih čukundedovih pola hektara u Vučiću, koje mu je kum nekad davno poklonio.- E, tih pola hektara sam i ja poklonio ovim ljudima kojima je oteta njihova dedovina - kaže Miloje. - Ispunio sam zavet predaka. I svoju dušu. I učinio ono na čemu će učiti moji potomci. Ostavio sam im lekciju za životni putokaz: „činite i vi dobro, dobro će vam se vratiti“.Vučić, mesto lepe ljudske priče. Glavna ulica, pa levo... šest kuća u nizu. Radiševići, Vujanovići, Čanak, Svilokosi. Sređena dvorišta, betonske staze do samih ulaza dovode. Dočekuju nas banijski i lički domaćini, danas na svojim novim ognjištima. - Nismo mi sa našim Milojem samo prijatelji, koje je zavoleo - kažu Vlado i Dušan Radišević, Damjan i Mira Svilokos. - Mi smo se i kumstvom vezali. Vi možda ne možete da zamislite kakva je to veza, kada se sa nekim u crkvi vezuješ...Dok kumovi rado staju pred kameru našeg fotoreportera, vraćamo priču koju godinu unazad.PRVA CRKVA U VUČIĆU smo podigli novu, a prvu crkvu. Nije važno što sam ja predsednik Odbora za izgradnju, važnije od toga je da je zajedno gradimo sa izbeglima i raseljenima koji su u ovom delu naše Šumadije rešili da ostanu. Zaljuljane su ovde nove kolevke, a država je prepoznala, i Komesarijat posebno, da oni ovde imaju budućnost. I pomaže koliko god i kad god može.- Godine su prolazile, mi smo se zbližavali, a vezala se i deca tih ljudi koji su ovde došli za mene. Ja u crkvu, oni sa mnom u crkvu - priča Milija Živanović. - Kažu mi: što su vam lepi ovi običaji, krštenja i venčanja. I mi bismo voleli da se tako krstimo i kada dođe vreme, venčavamo. Dogovorimo se da im prva želja bude ispunjena. U našoj crkvi, u centru Rače, zakažemo krštenje. Deca odabrala kumove, a sve svoje zavičajne drugove sa Banije i iz Like. Sveštenik pita kumove, kakav je i običaj: „Kada si kršten ti... ti... i gde si kršten.“ Usledio je odgovor: „Nikad i nigde.“ A mi u Rači, uz blagoslov vladike šumadijskog Save, zakazali to masovno krštenje. Došli novinari, kamere su tu. Sveštenik na muci. Pita: „Šta sada da radimo, kumovi nisu kršteni.“ U trenu sam prelomio: ja ću biti kum svima, samo me pusti malo da se isplačem. Povukao sam se u portu, premotao film one tišine njihovog dolaska. Priče o nesreći. I plakao. Plakao.
Pogledaj vesti o: Kragujevac

Nastavak na Večernje novosti...