Izvor: Politika, 17.Dec.2010, 23:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rajetinske duše
Da li su Srbi „bežali od te evropske reke“? Da li se preseljenje državnih institucija iz Kragujevca u Beograd, iz središta države na njene granice može nazvati, po Đorgoviću, bekstvom od Dunava ili dolaskom na Dunav?
U tekstu objavljenom u subotnjem dodatku – Kultura, umetnost, nauka („Politika”, 11. decembar 2010, U lakovanim cipelama, a namiguju na opanke) Momčilo Đorgović je izneo niz netačnih podataka i proizvoljnih tumačenja. Đorgovićeva namera bila >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je da čitaocima predstavi političku ideju Donau raum-a (Dunavskog prostora, Podunavlja) posle propasti Habzburške monarhije, i poveže današnjicu s prošlošću dugom dva stoleća ili, kako se sam izrazio, lakovanu cipelu s opankom. Kako i zašto je on to uradio?
Dunav je dugo, ali ne uvek istom dužinom toka, delio dva svetska carstva – Habzburško i Osmansko. Orijent je počinjao, prema jednoj teoriji, čim se iz Beča zakorača u prvo predgrađe prema istoku ili jugu, a prema drugoj teoriji, čim se iz Zemuna pređe u Beograd. Iako su obe teorije veoma stare, Đorgović nas uverava da je ova druga još uvek validna: „Srbija se danas suočava sa – Dunavom!” Nadam se da ovom tvrdnjom nije hteo da nas vrati u vreme borbe dveju monarhija za ove prostore.
Tri grada simbolišu Podunavlje – Beč, Budimpešta i Beograd. Da li, zaista, Beograd nije hteo da bude treća dunavska princeza i da li su Srbi „bežali od te evropske reke“, kako tvrdi uvaženi novinar? Ne upuštajući se u vreme seoba i nastanjivanja Srba uz same obale Dunava, i znatno dalje od njih, dovoljno je da navedem samo jedan primer koji nedvosmisleno obara ovu proizvoljnu misao. Srbijanci su svoju prestonicu preselili iz Kragujevca u Beograd, prvi put 1839. i, konačno, 1841. godine. Da li se preseljenje državnih institucija iz središta države na njene granice može nazvati, po Đorgoviću, bekstvom od Dunava ili dolaskom na Dunav? I nije postojala nigde u svetu prestonica na samom rubu države, kao što je bio Beograd, sve do 1918. godine. Da li je potrebno ukazati kakvom je ratnom paklu bio izložen 1914. i 1915. godine samo zato što je bio pograničan grad u ratu sa Austro-Ugarskom, dvojnom monarhijom čije su prestonice bile u Beču i Budimpešti.
Začuđujuće je krivotvorenje istorijskih činjenica koje je učinio, ne iz neznanja, već radi toga da bi podupro osnovnu ideju o Donau raum-u. On piše da je „zora prvog susreta Srbije sa Evropom“ bila 1842. godine kada su Srbi „izvršili prvi državni udar u Srbiji, divljački opljačkali i oterali Obrenoviće, opustošili državnu blagajnu, srušili državu, proterali gotovo sve činovnike i zanatlije preko Dunava u Zemun, povalili na stotine žena, devojaka (takmičili su se hvalisavo međusobno u broju i koliko je ko nevinih deflorisao), dovukli na presto Aleksandra Karađorđevića“, prebili dva puta kapel-majstora Šlezingera itd, itd. Mnogo neistina u ovih nekoliko redaka, isključivo zarad pravdanja pomenute ideje. Srbija se nije prvi put susrela sa Evropom 1842. godine, to je, nadam se, svima jasno. Te godine nije bio prvi državni udar, već drugi i smena na prestolu posle jedne dinastijske pobune; prvi je bio 1839. godine, obaranje kneza Miloša sa vlasti, takođe posle jedne bune. Nisu svi Obrenovići proterani, već knez Mihailo i sa njim njegova majka, kneginja Ljubica, i stric Jovan, dok je drugi stric Jevrem ostao u Srbiji. Nisu Obrenovići opljačkani, nije opljačkana ni državna blagajna, nije ni država srušena! Sve se to moglo i može lako proveriti, kao što nije bilo ni silovanja žena, a pogotovo nije bilo hvalisanja o deflorisanju devojaka; to nije poznato u istoriografiji, a ako je i bilo nekog pojedinačnog slučaja, u šta sumnjam, jer je nepoznato i meni i povesnicima koji su se ovom bunom bavili, to i nije moglo da posluži Đorgoviću kao paradigma za ovako prejak i neosnovan sud.
Čemu i kome služi ovakvo krivotvoreno pisanje, osim da se pokaže da Srbijanci nisu bili ništa bolji u međusobnim obračunima, kao ni u obračunima sa susednim narodima u poslednjem građanskom ratu, u kojem nas je medijski rat predstavio kao najveće silovatelje na svetu! Izmišljotina o silovanju samo je zbog toga u ovom tekstu našla mesto i svrhu, te Đorgović, ako i malo obraza ima, morao bi se postideti. I nije Šlezinger jedini dobio batine, dobili su ih i mnogi drugi Srbi, ali on je bio Jevrej, te ga samo zbog toga novinar i pominje, a ne navodi one brojne nesrećnike, obrenovićevce, iz Vračarske jame. Za svaki ozbiljniji tekst normalno bi bilo istaći da je to vreme jedne dinastijske pobune, odnosno građanskog rata dveju dinastija koje, ne samo kod nas, već i svuda u svetu, prati nasilje.
Potom Đorgović predstavlja čitaocima odnose Beča i Beograda, koristeći se probranom stranom literaturom, isključivo onom koja služi kao potpora njegovoj ideji. U njegovoj „Veseloj Apokalipsi“ našao se nesrećni i hromi Vuk Karadžić, „koji do smrti nije bio hvaljen“, i da je kojim slučajem ostao da živi u Srbiji, a ne u Beču, „njega ne bi bilo“, ali ga je spasla „energija Meternihove tolerancije austroslavizma“. To je samo uvod u bitnu rečenicu o Vuku: „Spasao je naš duh, produžio identitet – pitanje je koliko bi uradio da nije imao podršku iz srednje Evrope.“ Da je Vuk hvaljen i za života to jedino neće da zna Đorgović, možda nedovoljno, ali je hvaljen. Đorgović je još i vidovit, te zna da bi Vuk bio ubijen da je ostao u Srbiji! A zna se da je Vuk uživao podršku Obrenovića, potom ustavobranitelja, dobijao materijalnu pomoć i bio jedan od prvih srbijanskih penzionera. Sa ovim egzistencijalnim Vukovim problemima ne bi trebalo brkati pitanje pravopisne reforme i njeno konačno rešenje, povoljno po Vuka. Podrška Kopitareva i Rankeova su nesporne, ali njih dvojica, kao i mnogi drugi manje značajni pojedinci, nisu ekvivalent za srednju Evropu, koja je toliko prilegla na srcu Đorgovića. Zar je potrebno objašnjavati čitaocima koliko je tvorac „Svete alijanse“ bio tolerantan i, da li je iko, do Đorgovića, vezivao austroslavizam, i još tolerantan, za Meterniha!
Nije nimalo čudno što je posegao za dvojicom stranih povesnika, Lavenom, da bi uz podršku njegovih reči iskazao i svoj stav – „da treba srušiti mit o Habzburškoj tiraniji“, i Skeda, „da Dunavska monarhija treba da bude politički dom evropskim Slovenima“. Da je Veneciji bilo bolje pod Habzburzima, ona ne bi bila ujedinjena sa Italijom i, pitam se, kako bi se novinar proveo sa ovakvim pisanjem u nekom uglednom italijanskom listu. Vrhunac podanstva iskazao je prihvatanjem tvrdnje da bi svi evropski Sloveni trebalo da žive u Dunavskoj monarhiji (Poljaci, Česi, Slovaci, Slovenci, Hrvati, Srbi i, naravno, „evropski“ Rusi). Ovo prevazilazi misao srpske i plovi u vode slovensko-evropske podaničke rajetinske duše.
U povezivanju sa „dunavskim akvatorijem“ je spas i jedina mogućnost za „popravku naših duša“, kaže Đorgović, pozvavši i Merkelovu u pomoć i njeno zalaganje da stranci moraju znati nemački jezik. Ne prihvatam način kojim preporučuje Srbima da poprave svoje duše, ali prihvatam jedinu nespornu tvrdnju, da srpska država „naš jezik danas ne podržava“. Hvala Bogu i gospođi Merkel, jer da ona nije zahtevala od stranaca poznavanje nemačkog jezika, možda ni Đorgović ne bi, u državi kakvu imamo, zahtevao da Srbi uvažavaju svoj jezik (mogao je dodati i pismo).
U povesti Srba bilo je raznih državotvornih ideja, od male Srbije do velike Srbije, od Južnoslavije do Jugoslavije, od Balkanske federacije do Jugoslovenske federacije, od Dunavske federacije do Dunavske konfederacije. Sve pomenute ideje, pa i poslednju, može svako propagirati i hvaliti, podržavati i kritikovati, ali ono što je nedopustivo i nepotrebno u toj propagandi, jeste krivotvorenje sopstvene povesnice i smeštanje njenog iskrivljenog i unakaženog lika u ideje izmaglice državotvornog dunavskog objedinjavanja, i nekada i sada.
Radoš Ljušić
objavljeno: 18.12.2010.
Pogledaj vesti o: Kragujevac
