Izvor: Politika, 01.Mar.2013, 17:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nije bilo neprijatno
Jedan vozač mi je rekao: „Primetio sam kapu, ali sam ocenio da ste pozitivna osoba”
Na dve stanice iza Ralje, na kragujevačkom putu, bila je poslednja stanica 408. Sišao sam i počeo da dižem palac kad god bi prošao koji auto.Posle kraćeg vremena zaustavi se jedan noviji koji je vozio mlađi čovek. Ušavši, zahvalio sam mu što me je primio i upitao ga dali je stao zbog kape koju nosim na glavi? Odgovorio je:
„Ne, keče tek sad vidim, a stao sam jer sam >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << video starog čoveka pa da pomognem.”
Pošto sam osetio da nisam „pročitan” kao Albanac, objasnio sam mu da sa kečetom putujemda bih testirao obične ljude šta misle o Albancima. Putovao je do Mladenovca.Iz razgovora sam saznao da je, gle čuda, sa Kosova, iz okoline Suve Reke.
Njegovi roditelji su izbegli 1999. sa njim, tada je imao 13 godina, i sa ćerkom (10 godina). Sada se bavi urbanim alpinizmom(oni što se veru po visokim zgradama na sajlama), dobro zarađuje, njegovi roditelji su napravili kuću u okolini Ralje, otac povremeno radi, majka je domaćica, mlađa sestra studiramedicinu u Beogradu.
U srdačnom razgovoru već smo ušli u Mladenovac i na semaforu gde se odvaja put za Topolu, Aranđelovac, Kragujevac,lepo smo se rastali.
Nije prošlo ni nekoliko minuta a na moj podignuti palac stade takođe noviji auto,BG registracije, za čijim je volanom bio malo stariji čovek od onog mladića iz prethodnog auta. Zahvalivši mu što je stao i njega sam pitao dali je to učinio zbogkape koju nosim.On je nato odgovorio:
„Primetio sam kapu, ali sam stao jer sam ocenio da ste pozitivna osoba.”
I njemu sam objasnio zašto putujem „pod kečetom” i kako sam putovao od Beogradado Mladenovca, da više volim da putujem nego da sa svojim vršnjacima pričam obolestima koje dolaze s godinama, da sam, hvala bogu, zdrav i da se bavim jogom.To ga je malo otkravilo pa je počeo da priča o sebi. Saznao sam da putuje službenou Aranđelovac, u „Knjaz Miloš”, da ima privatnu firmu, da je završio geologiju, da bušenjem terena nalazi vodu, da je učestvovao u dva rata a da nije morao.Saznao sam da je jedan od njegovih „ratova”, gle opet čuda, bio u okolini Bujanovca, mog rodnog mesta. Nabrojao mi je mnoga sela na potezu od Vranja do Preševa gde je proveo tri meseca, skoro pod vedrim nebom.I dok udariš dlanom o dlan, već smo bili pred „Knjazom Milošem”, fabrikom vode.Rastali smo se gotovo prijateljski. Predlagao je da sačekam da se on u fabrici raspita dal’ neko ide prema Kragujevcu pa da me poveze. Najljubaznije sam mu zahvalio na vožnji do tog mesta i rekao da ja imam vremena napretek i da mi ništa nije teško.
Ponovo podignut palac. Prođoše nekoliko automobila, kamiona, kad odjednom stade autobus, iako na njega nisam dizao palac. Otvoriše se zadnja vrata. Da im ne bih „dao korpu”, uđem, kad tamo me već čeka kondukter sa blokčetom karata. „Dokle”, pita me, a ja njemu:„Jel’ može malo džabe”? „Ne može džabe ni kod babe”, odgovara on takođe šeretski.„Kuda ide ovaj autobus?” pitam, a on odgovara: „Kragujevac”.
Pošto mi se nije sviđala cena do Kragujevca, platio sam 90 dinara do Topole.
Na putu, iznad autobuske stanice Topola, pored benzinske pumpe, čekao sam dugo s podignutim palcem. Pošto su me zabolela leđa od stajanja, rešio sam da nastavim peškepodižući palac kad bi prolazio neki auto. Topola je ostala iza mene. Put je počeo da se spušta nizbrdo. Prestale su kuće i počinjala polja. Kad je put počeo da se penje uzbrdo primetio sam znak koji je pokazivao da se desno nalazi Božurnja. Baš na tom delu puta zaustavi se na moj palac kamion dvotonac preduzeća „Jelovica” iz Kragujevca.Mlađi vozač, puca od zdravlja. Na moje objašnjenje zašto putujem pod kečetom,odgovara:
„Stao sam jer je lakše voziti uz razgovor, makar i sa Albancem, a koliko vidim i niste taj za koga se izdajete.”
U toku vožnje do Kragujevca, skoro do pred zgradu u kojoj živi moja sestra, saznao sam da ima 44godine, da radi kao vozač u fabrici građevinske stolarije „Jelovica”, da u svojoj kući,koju još završava, živi sa ženom i troje dece, da slobodno vreme provodi u selu pored Kragujevca pomažući roditeljima oko tova bikova.Najviše do deset bikova u turnusu.Saznao sam da je turnus oko šest meseci, da ostane bolja zarada ako se ima vlastita silaža, da bi odgajali i više bikova kad bi bile sigurnije otkupne cene.Rastali smo se poželevši dobro zdravlje celoj njegovoj porodici, da zaradi što višei da završi započetu kuću.
Kod sestre sam bio pred vratima u 13.15sati. Iz Beograda sam krenuo u osam sati. Promenio sam tri autobusa, dva putnička auta i jedan kamion. Potrošio 80 dinara za burek i 90 dinara za bus od Aranđelovca do Topole. Kao Albanac („Šiptar”) nisam imao neprijatnosti, ni u Beogradu, u javnom prevozu i dok sam čekao isti, ni u stopiranju do Kragujevca.
Penzioner iz Beograda
Zoran Ilić (2)
objavljeno: 01.03.2013.
Pogledaj vesti o: Kragujevac
