Izvor: Politika, 30.Jan.2013, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nemam mnogo pozorišnih nagrada
Na početku karijere igrala sam uglavnom dramske junakinje, istorijske likove, ali kako je vreme prolazilo okretala sam se komici
Volim Nušića i priznanje sa njegovim imenom me je obradovalo, dalo mi inspiraciju, podstrek da idem dalje, mada moram da primetim da nagrade nisu nešto što obećava. Nušić mi je oduvek bio jako blizak jer sam kao dete rasla pored starog izdanja njegovih sabranih dela u izdanju čuvenog „Gece Kona”.
Te knjige su bile u mom domu u Kragujevcu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << od kada znam za sebe i čitala sam ih uvek sa posebnom ljubavlju... kaže Gorica Popović dobitnica Nušićeve nagrade za životno delo koju po tradiciji glumcu-komičaru dodeljuje festival „Nušićevi dani” u Smederevu.
Jednoglasnu odluku doneo je tročlani žiri koji je radio u sastavu: Svetlana Bojković, Milosav – Buca Mirković i mr Tatjana Lazarević-Milošević.
Gorica Popović se izdvojila širokim spektrom pozorišnih uloga koje je karakterišu kao „stopostotnu nušićevsku glumicu”. Nagrada koja se sastoji od statuete našeg velikog komediografa, rad vajara Vlaste Filipovića i novčanog iznosa biće joj uručena u aprilu, na jubilarnim 30. Nušićevim danima.
Stigli ste do nagrade za životno delo?
To uvek malo uplaši! Prošle godine sam dobila takođe lepu nagradu: prsten „Joakim Vujić”. Nagrade su splet okolnosti. Dugo sam u Ateljeu 212 i vrlo malo naših predstava je išlo, recimo na Sterijino pozorje. Nemam mnogo pozorišnih nagrada, ali imam puno filmskih. Ali nije mi to predstavljalo problem. Uvek mi je bilo važno da imam kontinuitet u radu.
Ovoga puta nagrađeni ste za komediju, iako iza sebe imate i bogat dramski repertoar?
Na početku karijere igrala sam uglavnom dramske junakinje, istorijske likove. Mlada, lepuškasta igrala sam fine dame, a onda kako je vreme prolazilo okretala sam se komici. To je došlo spontano, prebacila sam se na humoristički scenski iskaz. Nametao mi se taj humoristički pogled na svet, sa posebnom samoironijom na život i na sve što nam se dešava. Osetila sam da mi ta forma i najviše prija: gledati na pojave i događaje sa vedre strane, probati da kroz humor i komiku kažeš neke stvari o ljudima i životu. Mentalno i fizički sam se približavala komičnim ulogama u kojim se jako dobro osećam.
Tokom pozorišne karijere, ipak, niste mnogo radili Nušićeve junakinje. Međutim, Vaši autorski projekti apsolutno su inspirisani delom ovog komediografa?
Atelje 212, kuća u kojoj radim decenijama je, koliko pamtim samo jednom radilo Nušića. Bila je to predstava „Ožalošćena porodica” u režiji Ljubomira – Mucija Draškića. Tada još nisam bila ni član ovog pozorišta. Međutim, igrala sam Nušićevu Sarku u rodnom Kragujevcu. U toj postavci „Ožalošćene porodice” radila sam i kostime i songove. Uz to, imam svoju monodramu „Gospođa Milihbrot” koju sam sastavila od Nušićevih priča, a koju sam igrala preko 160 puta. U pitanju je nušićevski kalambur o veseloj udovici koja prepričava svoj bračni život, a u kojem vidimo da je ona došla glave tom svome mužu koji je otišao prerano. Pisala sam još dva komada inspirisana Nušićevim svetom i karakterima. Prvi je „I, ju, poplava!”. Postoji Nušićeva priča gde se dve mlade Beograđanke dopisuju kako da naprave dobrotvornu priredbu u korist žrtava poplave koja se još nije desila, ali samo što nije. Ta priča mi je poslužila da na duhovit način predstavim naše naravi. Pre dve godine napisala sam komad „Zvezdarske zvezdice” koji izvodimo na sceni UK „Vuk Karadžić”, a koji je zakupljen nušićevskim svetom i karakterima.
Dugo trajete. Šta Vas je razveselilo, rastužilo. Kojih se anegdota najčešće sećate?
Ima toga puno počev od moje prve uloge kada mi se odvezala sandala na sceni. Vukla se za mnom tokom čitave predstave jer nisam mogla da zamislim da treba da se sagnem pred publikom i da zavežem tu sandalu. Da je obujem kako treba, do poslednjih događaja kada na licu mesta morate da improvizujete i kada možete bez straha da vladate nekim stvarima jer znate da publika neće to primetiti. Dešavalo mi se i da se pojavim u pozorišnom bifeu sa dve različite cipele, jednom koju nosim na sceni, i drugom svojom. Sreća da je to primetila Ljilja Dragutinović. Počela je da se smeje i sprečila me da se na ulici pojavim u takvom izdanju. Imala sam i veštački zub koji mi je usred predstave ispadao na scenu. Sagnem se na pod, brzo ga uzmem i vratim na svoje mesto. To su stvari koje smo znali često da prepričavamo u bifeu i koje me razvesele.
Niste bliski sa tehnikom. I dalje pišete na mašini za kucanje?
Da, da tako je i dalje. Ostajem verna sebi. Ne mogu da pišem na kompjuteru. To mi je nekako hladno. Imam svoju staru mašinu sa kojom se svađam i družim. To je sve malo starinsko, arhaično, ali vrši posao. Muče me i nove generacije mobilnih telefona. Sve što je novo u tehničkom smislu nije mi blisko. Volim ono što je jednostavnije, toplije.
Pregolemi dugovi Ateljea 212
Kakva je trenutna situacija u Ateljeu 212, budući da ste i član Upravnog odbora matične teatarske kuće?
Atmosfera je dobra, ali su dugovi pregolemi. Stigao nam je veliki dug za struju, sudsko rešenje da moramo da ga platimo. Stižu nam ugovori za naplatu, budžetska inspekcija našla je 17 miliona dinara duga. Nemamo mnogo pomoći. Dobili smo novčana sredstva od Ministarstva kulture Republike Srbije, nadamo se da će nam pomoć stići i od osnivača Skupštine grada Beograda. Vratila nam se i publika. Možemo da kažemo da su nam neke predstave prepune, što nas je posebno ohrabrilo.
B. G. Trebješanin
objavljeno: 30/01/2013
Pogledaj vesti o: Kragujevac
