Izvor: Politika, 20.Feb.2013, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
(Ne)briga o pacijentima
Studentkinja Ekonomskog fakulteta Danica Ćirković (24) iz Kragujevca preminula je jer nije imala novca za transplantaciju srca u inostranstvu. Ona je samo jedan od pacijenata sa teškim srčanim problemima koji nisu dočekali novo srce jer njihova porodica nije uspela da prikupi na vreme pare za intervenciju u nekom od stranih zdravstvenih centara.
U Srbiji se presađivanja srca ne rade već 14 godina, a država ne finansira lečenje u drugim zemljama. Godinama se ponavlja ista priča >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << – neko se razboli, obrati se za pomoć lekarima koji konstatuju da je neophodno presađivanje srca, a država ne plaća troškove za operaciju koja košta oko 150.000 evra.
Porodice pacijenata tada čine sve da dođu do novca, pa se odlučuju za prodaju imovine, podizanje kredita i zaduživanje kod prijatelja, a pokušavaju i da organizovanjem humanitarnih akcija sakupe pare.
Sve to traje mesecima, nekada i godinama, a vreme je presudan faktor za preživljavanje ovih pacijenata. To je slučaj i sa devetogodišnjom Tijanom Ognjanović iz Rakovice, kojoj je potrebna transplantacija srca.
Njena porodica je sakupila novac za lečenje u Beču, ali dok se to čekalo, njeno zdravstveno stanje se pogoršalo i lekari sada ne smeju da je operišu. Ovoj devojčici jedino mogu da pomognu lekari u Americi, ali je potrebno nabaviti dvostruko više novca.
I šta sada? Organizovanje novih humanitarnih akcija je jedno od rešenja za roditelje ove devojčice, ali je pitanje da li će njeno srce izdržati ukoliko se država aktivnije ne uključi i pomogne da se Tijana operiše.
Prosto je neverovatno da pacijenti godinama umiru, iako pomoć u njihovom slučaju postoji, a da država ćuti. Kako je moguće da država može sve da prepusti porodicama pacijenata i da se ponaša kao da nema nikakvog udela u tome?
Ukoliko neko plaća zdravstveno osiguranje, zašto ne može da očekuje da će dobiti sve one operacije koje su mu neophodne? Zbog čega, ukoliko u Srbiji ima pedesetak pacijenata koji čekaju transplantaciju srca (ne zna se tačan broj jer ne postoji registar), nadležni ne obezbede sredstva za njihovo lečenje?
Nadležni se pozivaju na Pravilnik o upućivanju u inostranstvo, koji ne dozvoljava da se pacijenti šalju na transplantaciju u druge zemlje. On, doduše, može da se promeni ali to treba da uradi „neko drugi”.
Taj drugi je Ministarstvo zdravlja, pa ostaje nedorečeno zbog čega RFZO nije tražio od resornog ministarstva da promeni dokument, ali i zbog čega niko u Ministarstvu zdravlja nije mogao da traži njegovu promenu, kako bi se produžio život pacijentima. Zvuči neverovatno da zbog jednog dokumenta neko ne može da se pošalje na operaciju od koje mu zavisi život.
Rešenja postoje – jedno je da država stane iza pacijenata i plati im neophodnu operaciju, a drugo je da se što pre krene sa transplantacijom srca u Srbiji. Treba samo neko od nadležnih i da ih realizuje.
Danijela Davidov-Kesar
objavljeno: 20/02/2013
Pogledaj vesti o: Kragujevac
