Izvor: Politika, 06.Jan.2014, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Međusobno se kritikuju i slave Gospoda
Bračni par Miletić iz Kragujevca, Ekatarina i Miljan, vodi školu ikonopisa „Sv. Jovan Zlatousti“, freskopiše crkve i u molitvi se „seća“ Andreja Rubljova
Kragujevac – Sreli su se u Beogradu, gde su pohađali Akademiju SPC za umetnosti i konzervaciju. Diplomirali su 1999, kada su se i venčali, u manastiru Blagovesti u selu Divostin nedaleko od Kragujevca, gde žive i rade. Ona je diplomirani ikonopisac, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << on freskopisac. Ona više voli „rusku školu”, on prednost daje vizantijskom stilu. Ona je iz dalekog Sankt Peterburga, on iz Konstantinovog Niša.
Pre nego što su izrodili dvoje dece, dvanaestogodišnju Teodoru i osmogodišnjeg Luku, prešli su dug put kroz vreme koje se ne meri prirodnim zakonima, već satom vaskrslog Boga, što kroz ikonu i sliku svetitelja na vlažnom malteru zida crkve kuca ritmom večnosti.
Ekatarina Kudrjavceva-Miletić (1978) i njen suprug Miljan Miletić (1973) vode školu ikonopisa „Sv. Jovan Zlatousti“, freskopišu crkve i u molitvi se „sećaju“ Andreja Rubljova, sve sa nadom da će i kod svojih učenika probuditi veru u nadmoć života nad smrću.
– Nekada su ikonopisci i freskopisci bili samo monasi. Imali su dar Božji, ali njihovog potpisa nigde nema. Klasičan slikar je uvek u centru pažnju, a kod nas je to uvek svetitelj. Mi ne slavimo sebe, već Gospoda. Ostajemo anonimni, jer talenat smo, kako bi to narod rekao, badava dobili. Zato ga badava i dajemo, prenosimo na druge – objašnjavaju namnaši sagovornici.
Kroz Duhovno obrazovni centar „Sv. Jovan Zlatousti” Eparhije šumadijske, sa blagoslovom vladike Jovana, do sada je prošlo šezdesetak polaznika. S početka, pre tri godine kada je otvorena, u školu su dolazili samo Kragujevčani, a danas ikonopisnu radionicu bračnog para Miletić pohode ljudi iz cele Srbije, Kraljeva, Čačka, Priboja...
– Moramo da proširimo radionicu, već sada nemamo dovoljno prostora. Ne znam kako su ljudi sve čuli za školu ikonopisa Eparhije šumadijske. Valjda preko interneta, imamo sajt. Jedan školski ciklus traje 12 meseci. Časovi i vežbe su dvaput nedeljno. Nikom od polaznika ikonopisanje nije profesija, nije to ni hobi, već, možda, ispunjavanje neke praznine, nečega što im nedostaje u svakodnevnom životu – kaže Ekatarina koja, na pitanje učenika kako zna da je ikona uspela, odgovara: „Onda kad možeš da se pomoliš ispred nje”.
Ekatarina i Miljan freskopišu dve crkve u Kragujevcu, Sv. Petke i Sv. Save na Aerodromu, svoj pečat su ostavili i u kapeli manastira Denkovac kod sela Velike Pčelice, trenutno su zauzeti oslikavanjem primaonice Vladičanskog dvora, ali posao ih, kažu, tek čeka.
– Blaženopočivši vladika Sava ovde u Šumadiji podigao je više od sto crkava. Sve one čekaju da budu oslikane. Ali sad je teško. Kad je u državi blagostanje, to se vidi svuda, i u našem poslu. Setimo se samo zlatnog doba naše države i crkve pod kraljem Milutinom. Naša crkva danas živi od priloga vernika, a kad toga nema, onda dolazi i do zastoja u freskopisanju – navode Ekatarina i Miljan.
U zajedničkom životu normalne su i „varnice”. Kod Ekatarine i Miljana, to su, uglavnom, žustre polemike u vezi sa umetnošću, kada se spore oko pristupa, tehnike i odabira boja.
– Baviti se istim poslom, ovako kao nas dvoje, ni sam ne znam šta da kažem. Mi smo jedno drugom najveći kritičari, ali valjda je to dobro, jer se tako pomažemo i zajedno napredujemo, usavršavamo se. Zar to nije smisao života – kaže Miljan.
Ekatarina je zaposlena u srednjoj ekonomskoj školi, gde radi kao profesor verske nastave, a Miljan ima status slobodnog umetnika. Kad prevodi sa ruskog, Kudrjavceva tako, kako sama kaže, održava veze sa domovinom. Ali kanoni su im isti – i u poslu i u životu. Ćerka Teodora ima „umetničku žicu”, nedavno je osvojila prvu nagradu na foto-konkursu koji je bio raspisan povodom Dečje nedelje, a sin Luka ide „svojim putem”. Porodica je mala crkva, a njihov život jevanđelje – radosna vest.
Brane Kartalović
objavljeno: 06.01.2014.
