Izvor: Politika, 11.Dec.2010, 23:13   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Mašinski inženjer pomoćni kuvar

Kako je Ljiljana Lalošević iz Kragujevca skinula sa sebe odoru žene koja sedi, čeka i kuka i zbog čega bi mogla da postane uzor mnogim nezaposlenima u Srbiji

Kragujevac – Nije se predavala i kad je bilo najteže. Snagom vere i ljubavi, požrtvovanošću i vaspitanjem koje je ponela iz porodice izborila se sa svim nedaćama. Uspela je da pruži pomoć drugima i kad za sebe i svoju dece nije imala. Ljiljana Lalošević iz Kragujevca skinula je sa sebe odoru žene >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koja sedi, čeka i kuka i koja ne razmišlja kako da pomogne sebi, već pomoć uvek očekuje od nekog drugog.

Mašinski fakultet završila je 1987. godina. Dugo je bila bez posla, za koji su, kaže, bile potrebne „dobre veze, pripadnost ovima i onima ili – novac“.

– Želela sam, naravno, da radim u svojoj struci, kao mašinski inženjer. Bilo je mnogo obećanja da će mi obezbediti mesto u „Zastavi“, ali ništa. Pitali su me koga znam, s kim sam dobra, mogu li da platim. Nisam to želela i krenula sam svojim putem – govori Ljiljana za „Politiku“, navodeći da je pomoć stigla iznenada, kada ju je najmanje očekivala.

Posle osam godina bez posla i snalaženja na raznorazne načine, 1995. na razgovor ju je primio pokojni vladika Sava, tada episkop Eparhije šumadijske.

– Saslušao je moju priču i bez ijedne reči primio me na posao. Tako sam postala vaspitač u Domu za ratnu siročad „Sveti Jovan Krstitelj“, u Divostinu. Nisam se libila da pomognem drugima, pogotovo kad su deca u pitanju. Kasnije su mi se ukazale i druge prilike, ali sam ostala u Domu. Zavolela sam decu, a i ona mene. Zvali su me – mama...

U Divostinu je ostala do 2003. Posle su opet usledile godine posta, godine bez stabilnih prihoda začinjene svakodnevnim „krpljenjem rupa“. Ljiljana se, međutim, nije predavala, a porodično vaspitanje i vera u bolje dane davali su joj snagu da preživi.

– Roditelji su mi uvek govorili: pomozi, dobro se dobrim vraća. Nikad nisam izgubila veru u boga i znala sam da bolji dani moraju doći. Tu je, naravno, bila i moja porodica. Muž, zaposlen u „Zastavi“, nije mogao sve sam, a naše dvoje dece morali smo da negujemo i školujemo. Zato sam ponovo krenula u potragu za novim poslom, ali sa novim znanjima, budući da sam u međuvremenu završila kurs informatike i naučila engleski – priča Ljiljana.

Posao je našla kao vaspitač u zabavištu za decu iz socijalno ugroženih porodica u okviru kragujevačkog Crvenog krsta. Od 2008. je u stalnom radnom odnosu, a trenutno je zaposlena u narodnoj kuhinji, kao – pomoćni kuvar.

– Bez obzira na to što imam fakultet i mnoga druga znanja, odmah sam zasukala rukave. Na Radničkom univerzitetu sam završila i obuku za kuvara. Nikog nikad ne odbijam, a kad neko zakasni, ja mu izađem u susret i uvek mu dam nešto da pojede. Osećam se srećno kad mogu da pomognem drugima, a u Crvenom krstu cene moju požrtvovanost i moj rad. Tu sam naišla na ljude koji me razumeju i poštuju, i to mi je veliki podstrek – objašnjava Ljiljana.

Velika Ljiljana, majka i supruga sa završenim fakultetom, kursevima informatike i kuvanja, sa znanjem engleskog jezika i ljubavlju kojom pobeđuje sve neprilike, neće se, kaže, zaustaviti na ovome.

– Idem dalje. Imam dobre kvalifikacije i spremna sam na žrtvu. Želim da napredujem i dođem do boljeg radnog mesta. Nisam žena koja sedi, čeka i kuka. Rizik uvek postoji, ali život je sam po sebi jedna velika neizvesnost. Nema izlaza, kažu mnogi, ali ta fama mora da se razbije. Ženama bez posla, onima koje uvek očekuju samo pomoć od drugih, poručujem: borite se, usavršavajte svoja znanja i ne dozvolite da vas bilo ko potcenjuje...

Brane Kartalović

objavljeno: 12/12/2010

Nastavak na Politika...