Izvor: Politika, 15.Jul.2011, 00:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Led u Šumadiji
Pogotovu kad oblak dođe iz Bosne, tamo valjda nema protivgradne odbrane, nebo je nebranjeno – pa kad otuda pređe Drinu, onda satre i izruči sve
Poslednjih petnaest dana provodim u selu Donje Grbice nadomak Kragujevca. Ako je Bog negde bio izdašan onda je to predeo prelepe Šumadije, kojim su nekada preovladavale šume – od planine Rudnik, oivičen i omeđašen Zapadnom, i jugoistočno Velikom Moravom. Kome nisu dostupne stručne knjige o nastanku pojmova i imena mesta i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << predela u Srbiji – kad se zamisli nad rečju Šumadija, može doslovce da pretpostavi odakle takav naziv za srce Srbije koje tako zovemo. Ovde šumastvarno diše...ili – dija, kako bi moglo biti rečeno arhaizmom pradedovskog govora. Usred vreline najžešćeg julskog dana, kada jara titra iznad požutelog pejzaža žitnog hleba, kad nam vesti sa TVekrana javljaju rečju i slikom da nesrećni ljudi koji mile po vrelini i asfaltnom paklu gradova padaju kao snoplje od žege i nesnosne vrućine – u Šumadiji se lakše diše.
Životno stanište nam je bogomdano, priroda ne žali u darivanju – izdašna je i blagorodna, a ljudi su oskudni i svakim danom sve siromašniji. U hladu mladog moćnog hrasta, na rubu njive sa pšenicom, gde ekipa filma ,,Led” predvođena mojom ćerkom Jelenom koja je reditelj i snima kadrove žetve – razgovaram sa seljakom iz Grbica koji je za potrebe snimanja te scene doveo svoje dve krave. Dok priča sa mnom zagledan je nekud u daljinu.Na preplanuloj boji njegovog lica mogle bi da mu pozavide samoljubive estradne zvezde koje se po ceo bogovetni dan čvare ispod fluorescentnih solarijuma. Dok gleda preko otkosa sveže požnjevenog ječma on malo žmirka, neću da mu kažem da me podseća na DžonaVejna iz najboljih dana. Po tome kako izgleda, po domaćinskim kravama koje je doveo i brizi da na letnjem danu koji dangubi – da ne budu žedne – vidim da je tvrd domaćin. Dostojanstven i opor, snažan čovek u godinama kojima prkosi, pretežno namršten ali pametan i blag. Predlažem mu da ga malo slikamo za naš film – jer vidim da će na ekranu izgledati bolje od mene – on odmahuje rukom i kaže mi na svoj način, da se ne uvredim – da ima preča posla. Kaže mi da televiziju skoro ne gleda – sem Dnevnik, i to samo na kraju, kad političari izlažu sve za taj dan – on upali samo da vidi i čuje: kakvo će vreme da bude. Vidim da je ljut na državu – i vodim računa šta ću da ga pitam.
Priča mi Šumadinac koga nisam pitao za ime da je do pre dvadesetak godina u ataru sela Grbice bilo preko pet stotina krava – a danas jedva da ima trideset. Priča mi da ima šesnaest hektara zemlje, ali da one parcele koje su dalje tri kilometara od njegovog domaćinstva – ne obrađuje. Kaže, nema nikakvu računicu, mora više da potroši samo za naftu dok ode i vrati se sa tih njiva – nego što bi imao vajdu od berićeta kojeg sa te zemlje ubere. Priča mi da mladi odoše u Beograd i svet, da mnogi žive kao podstanari u Kragujevcu u trideset kvadrata – a ostavili su kuće i suvotu od pola hektara u rodnim selima. Slušam i suzdržavam se. Krijem od njega da se osećam posramljeno i postiđeno. Bez obzira na tošto se ne mogu smatrati odgovornim za bilo šta, jer nisam ni ministar, ni guverner, ni sekretar, ni podsekretar, ni načelnik, ni bilo čiji zamenik. Ali sam seljački sin pa razumem čemer i muku srpskog sela.
Slutim, Šumadija će ponovo postati zemlja šuma...Oranice i plodnice koje su naši dedovi otimali od šume, krčeći panjeve u opstajanju za džak žita više,za šaku brašna preko – ponovo će ophrvati pasidren, glog, bagrem, a cer i hrast tek, ko zna kada...
Dok njegove krave mlate repovima i teraju muve, dok čeka da ga pozovu da ih metne u kadar,moj Šumadinac bistrim prozračnim očima čija se boja u narodu zove grao – pogleda prema nebu. – Ako nas i odozgor zakove kao ove u Arilju, obrali smo bostan načisto. Pre neku godinu udarilo nas tako, sante leda su padale sa neba, niko zrno šljive nije nabrao. Sve je bilo oboreno na zemlju, od truleži i prirodne komine brda su smrdela na rakiju... A tek kukuruz, obogatili se špekulanti i prevaranti što su ga te godine dovlačili u naš atar iz Srema i Bačke.Ostale samo stabljike, kao kolje po njivama – stoku nismo imali čime da nahranimo...
Pitam ga, da li pomažu tobdžije, kakva je protivgradna odbrana? Kaže mi, zna čoveka koji puca u oblake, za njihov atar. Ovaj mu se poverio – dobio je samo četiri rakete, a treba najmanje troduplo više...Ali, država, kažu mu,nema para. Zna on da je iz budžeta izdvojeno za samo devet hiljada raketa, a to ni izdaleka nije dovoljno...Pogotovu kad oblak dođe iz Bosne, tamo valjda nema protivgradne odbrane, nebo je nebranjeno – pa kad otuda pređe Drinu, onda satre i izruči sve u Srbiji...Kao što beše pre neku nedelju.
Zagledanog u nebo – ostavljam mog novog prijateljaŠumadinca, seljaka iz Grbica...Odlazim tako što sam izmislio razlog, kao da imam neki posao… Nisam mu ni rekao da snimamo film baš o tome, kako Milivoju i deda Životiju kojeg igra Velimir Bata Živojinović – grad, ledubija letinu. Celo to popodne šetao sam sam samcit po ataru sela Donje Grbice. Ćutao sam između redova modro zelenih kukuruza, išao sam kroz hlad šljivika i stabala obklaćenih od roda, hodao sam zatravljenim puteljcima između starih voćnjaka i požutelih polja nabrekle pšenice. Sve reči su mi ostale u grlu...
Radoš Bajić
objavljeno: 15.07.2011
Pogledaj vesti o: Kragujevac
