Izvor: Politika, 25.Feb.2011, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kradljivci spomenika
Kad je, pre nekoliko dana, ukradena bronzana bista Vuka Stefanovića Karadžića iz dvorišta kragujevačkog Narodnog muzeja, u čijoj su blizini već stajali prazni postamenti sa kojih su odnete bronzane biste osnivača Srpske socijaldemokratske stranke Triše Kaclerovića i četvorice narodnih heroja iz Drugog svetskog rata, gotovo istovremeno, uhvaćena je grupa kradljivaca koja je na Kordunu, na Petrovoj Gori, uspela da skine nešto više od 55 kvadratnih metara prohromskih ploča sa spomenika >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Narodnooslobodilačkoj borbi.
Prethodnog meseca, opet približno u isto vreme, dok je u selu Kamenovo kod Petrovca na Mlavi ukraden, 300 kilograma težak, bronzani „Spomenik pčeli“ (o čemu je, kao u vicu, mesna policija saopštila da „pretpostavlja“ kako to nije mogao učiniti pojedinac), u Istočnom Sarajevu uhapšena je tročlana grupa koja je ukrala bronzano-mesinganu statuu heroja Narodnooslobodilačkog rata Alekse Bojovića, visoku preko dva metra. I ovaj spomenik je raskomadan i prodat na otpadu sekundarnih sirovina.
Krađa spomenika – pogotovu onih od bronze i naročito iz, njima izdašnog, perioda obeležavanja NOB-a – pojavila se u tranzicionim društvima zapadnog Balkana u prvoj polovini devedesetih godina prošlog veka da bi, posle perioda utihnuća po potpisivanju Dejtonskog sporazuma, procvetala krajem protekle decenije, u trenutku kad je politički vrh svake od država u tranziciji sve svoje nepodopštine mogao da pripiše na krivicu „cunamija“ svetske ekonomske krize. Kako izgleda, ova slobodna delatnost novog jugoistočnoecvropskog lumpenproleterijata dostiže sada svoju kulminaciju.
U Srbiji, za nešto više od godinu dana, među ostalima – a ne računajući poklopce na šahtama i biste i ukrase na privatnim grobljima – ukradeni su i ovi javni bronzani spomenici i spomenički ornamenti: bista dečaka sa Čukur česme iz Dobračine ulice, šest figura golubova sa fontane „Buđenje“ ispred Paviljona „Cvijeta Zuzorić“, skulpture Simeona Roksandića „Dečak koji vadi trn“ i „Dečak koji igra klikere“ iz parka galerije „Jovan Popović“ u Opovu; zatim, dva puta, (dakle, prvobitna i zamenjena) mesingana ploča sa natpisom na spomeniku Nikoli Tesli ispred Tehničkog fakulteta. Sa pročelja fakultetske zgrade iz natpisa „Elektrotehnički fakultet“ ukradeno je nekoliko slova, koja su takođe od mesinga. Ove godine, ispred gimnazije u Loznici ukradene su biste u bronzi Jovana Cvijića i Vuka Karadžića, te još jedna Vukova bista – u Tršiću. Sa spomenika knezu Mihailu na trgu Republike očerupan je deo bronzanih ukrasa...
Ako uzmemo u obzir da je cena bronze na srpskom tržištu 250 dinara po kilogramu a da je njoj slična ona u okolnim državama, i ako je, po tim cenama, kamenovačka Pčela vredna 75 hiljada dinara, a statua heroja Alekse Bojovića nešto više od dve hiljade konvertibilnih maraka, jasno je da se od krađe spomenika, pod uslovom da se izvrda hapšenje, može nekako preživeti. I to je poenta celog ovog preduzeća.
Za poslednje dve, dve i po godine, za koje je, sada već prema javnoj statistici, 400.000 ljudi kod nas ostalo bez posla, uvećan je broj samoubistava i krađa spomenika. Oni koji ne mogu da prežive od prihodovanja u sadašnjosti, moraju da zahvataju iz prošlosti. Oni, pak, koji nemaju šta privatnog da prodaju, kradu iz javne ostavštine. Po tom principu, najzad, funkcioniše i naša država. Kao što kradljivci nacionalnih spomenika usitnjavaju i tale bronzu, državni vrh komada i rasprodaje nacionalnu svojinu. Tu, međutim, postoje dve suštinske razlike.
Prvo, kradljivcima spomenika preti kazna zatvora, a državnim funkcionerima koji prisvajaju od javnog dobra ili ga prodaju ne preti ništa, ukoliko im čak ne pripadne i nagrada. Samim tim, privatni kradljivac ugrožava i sopstvene potomke, dok državni svoje zbrinjava – taj trošak pada u deo budućim „kradljivcima spomenika“ (ukoliko ova sadašnjost uopšte i da svoje spomenike).
U nesigurnosti krađe spomenika, koja je vid krađe „na malo“, ipak je založeno nekakvo poštenje! Kradljivac spomenika, ukoliko je uhvaćen na delu, potvrđuje pravni poredak. A kako stvari stoje u vezi s poštenjem i pravnim poretkom onih koji su, za poslednje dve, dve i po decenije, državu enormno opljačkali upravo s pozicija samih zakonodavaca i izvršitelja zakona ili njihovih prijatelja i partnera – uglednih tajkuna?
Druga i suštinska razlika u tome je što bronza ukradenog nacionalnog spomenika taljenjem menja formu, ali se kao supstanca ne gubi; prisvajanje javnih dobara, gubitak je same supstance. Prema tome, dok kradljivac spomenika uništava simboličku nacionalnu vrednost, uzurpator javnog dobra umanjuje realnu (supstancijalnu) nacionalnu vrednost.
Kategorija nacionalnog, u biti, podrazumeva one koji u jednom društvu dele iste ili slične uslove života, a ne one koji imaju isto ili slično etničko poreklo. Etničko poreklo nije kategorija istine i njegovo uvođenje u raspravu o stanju stvari uvek je u funkciji njenog prikrivanja. Naime, privatizacija nacionalnog blaga nije gubitak za sve pripadnike istog etničkog porekla, nego isključivo za onu većinu koja će ubuduće plaćati taj gubitak, bez obzira na svoje etničko poreklo. Njih ovde nazivamo potencijalnim kradljivcima spomenika.
Direktor Narodnog muzeja u Kragujevcu, iz kojeg je upravo ukradena bronzana bista našeg jezičkog reformatora, predlaže zakonodavcima da krađe spomenika tretiraju kao krivična dela silovanja ili ubistva!
Spomenici, ipak, nisu živi ljudi.
Zlatko Paković
objavljeno: 26.02.2011.
Pogledaj vesti o: Kragujevac
.jpg)
