Izvor: Politika, 07.Okt.2013, 22:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kasno je za novi početak
Od skoro 60 kragujevačkih preduzeća relativno uspešno privatizovana tek polovina, u industriji danas radi svega četvrtina nekada zaposlenih u ovoj grani
Kragujevac – Ko se još seća „Zvezde“, moćne mesno-prerađivačke industrije koja je, uz „Zastavu“, predstavljala okosnicu privrednog razvoja cele Šumadije. Gde je nestao veliki tekstilni kombinat „22. decembar”. Šta je bilo sa „Filipom Kljajićem“, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << čijim se lancima, kako su to svojevremeno pisali novinari, zemaljska kugla mogla triput opasati.
Spisak propalih, uništenih preduzeća u Kragujevcu, jednom od najrazvijenijih industrijskih gradova u staroj Jugoslaviji, toliko je dugačak da u jednom novinskom tekstu ne bi mogao stati ni u skraćenoj verziji.
Danas sindikat, ili ono što je ostalo od te organizacije, traži da se spasu preostala preduzeća iz doba kada je društvena svojina bila neprikosnovena. Reč je o firmama u restrukturiranju, u kojima je stvarno, ili samo „na papiru“, zaposleno oko 3.500 radnika.
U sindikatu, ovde u Kragujevcu, smatraju da besperspektivne delove tih preduzeća treba odvojiti i prodati, a sve kako bi se sačuvali zdravi delovi od kojih se, uz pomoć države, mogu formirati nove, profitabilne firme, sa mešovitim državno-radničkim kapitalom.
Prodati, ali kome i kako, kada je obim stranih investicija u našoj zemlji manji iz godine u godinu. Istovremeno, prodaja preduzeća sumnjivim stranim kompanijama i investicionim fondovima, koji su u srpskoj privredi tokom prethodne decenije napravili pravu pustoš, ne bi donela ništa dobro.
Treba naći firme iz branše, kažu u „Zastava kamionima“, preduzeću koje traži spas u strateškom partnerstvu sa jednom kineskom kompanijom. Svaki put, pa i onaj od hiljadu milja, počinje prvim korakom, kažu u Kini. Možda „Kamioni“ i stignu tamo gde su se uputili, ali pitanje je da li je kasno za novi početak. O strateškim partnerima trebalo je razmišljati pre desetak ili dvadeset godina, kada je ova firma imala šta da ponudi.
Isti je slučaj i sa „21. oktobrom“, jednim od najvećih kooperanata „Zastavine“ fabrike automobila. Sada se u toj firmi uzdaju u proizvodnju delova za belu tehniku i saradnju sa slovenačkim „Gorenjem“.
Problem je što država, tj. Agencija za privatizaciju više nema snage da se bori za ovo i slična preduzeća, pa je sve ostavljeno poslovodstvima koja, i pored dobre volje, ne mogu da rešavaju problem dugova, zastarele mehanizacije, viška radnika i da se ujedno bore sa zahuktalom konkurencijom koja može da ponudi niže cene proizvoda.
Od skoro 60 preduzeća, u Kragujevcu je relativno uspešno privatizovana tek polovina. Proces deobe na zdrave i besperspektivne celine negde je dao rezultat, ali sada je teško to učiniti sa preduzećima u restrukturiranju, koja bi, da su mogla, odavno našla kupca.
Spas će naći samo ona preduzeća čija su rukovodstva na vreme shvatila da mora da se radi i posluje na tržištu, bez obzira na pomoć države. Jedno od takvih je „Zastava inpro“, zaštitna radionica u kojoj od 300 radnika dve trećine čine osobe sa invaliditetom, a čiji se izvoz u Francusku i Rusiju meri milionima evra.
Druge firme, u kojima su samo čekali na pomoć države, ostale su da tavore bez jasne perspektive šta uraditi kada država više ne bude imala novca za subvencionisanje nezarađenih plata.
A, to vreme je došlo. Svake godine, država je za 179 preduzeća u restrukturiranju izdvajala oko 750 miliona evra. Tog novca više nema, a rok za završetak ovog procesa je kraj juna naredne godine. Zato je danas teško da, kako to predlaže sindikat, osiromašena država od zdravih delova propalih preduzeća formira nove, profitabilne firme.
Neophodno je ulaganje u opremu i sprovođenje socijalnog programa za koji, takođe, nema novca. Da taj novac postoji, iz „Autosaobraćaja“, još jedne kragujevačke firme na rubu propasti, odavno bi otišla polovina radnika, koji već devet meseci nisu primili platu.
U kragujevačkoj industriji nekada je radilo više od 40.000 ljudi, a danas ova grana zapošljava tek oko 10.000 radnika. Kroz subvencije, država je godinama čuvala socijalni mir u ovom gradu, a da je drugačije razmišljala, i milijarde, praktično, bačenih dinara uložila u razvoj privatnog preduzetništva, sada se ne bi postavljalo pitanje šta će biti sa 3.500 radnika u preduzećima u restrukturiranju. Niti bi na „birou rada“ bilo oko 22.000 nezaposlenih, gotovo isto kao i pre 12 godina, kada je proces restrukturiranja počeo.
Brane Kartalović
objavljeno: 08.10.2013.
.jpg)
