Izvor: Politika, 24.Apr.2014, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kafka je odlučio da slikam majmune
Na Bliskom istoku sam naučio da se čovek rađa slobodan, a ne sa grehom. I ako iz sebe izvuče ono najbolje, onda živi svoju slobodu
Izložba Joža Ciuhe (1924) slovenačkog umetnika svetskog glasa, bogate karijere, otvara se večeras u 19 časova u galeriji SANU, u organizaciji kragujevačke Galerije Rima, i time se obeležava 90 godina života ovog slikara.
Zbog nedavne povrede pri padu Ciuha neće biti u prilici da iz Ljubljane dođe na otvaranje izložbe. Razgovarali >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << smo sa njim telefonom i uprkos svojim godinama, Jože Ciuha zvuči kao da ima bar 20 godina manje. I dalje piše pesme.
Njegova biografija je zgusnuta – od učešća u NOB-u, preko putovanja na Bliski istok, predavanja na školama i akademijama u Evropi i svetu, osnivanja Fondacije Jože Ciuha, izlaganja na više od 400 samostalnih izložbi...
Kažu da mu Ljubljana nikada nije oprostila što je napustio profesuru na tamošnjoj akademiji zbog neslaganja sa programom, i otišao u Francusku. Od osamdesetih godina prošlog veka živi na relaciji Ljubljana–Pariz. U Galeriji SANU izložiće slike, mozaike i pleksiglase.
Još kao student putovali ste po Makedoniji i tada su vas fascinirale freske. Kako je freska „ušla” u vaše slikarstvo?
Kao student, posle rata, boravio sam u Ohridu. Putovali smo okolo i bio sam pozvan na jedno venčanje u crkvi na Skopskoj crnoj gori. Prizor mladenaca i svatova doživeo sam kao jedan element koji se ponavlja. Čak i na zidu crkve kao da sam video iste glave, iste oči, ista usta. To je za mene bi veliki utisak, naročito u posleratnim godinama kada se forsiralo herojstvo, Sutjeska, Neretva...
Mene je zapravo potpuno zarazio ritam na slikama i zadržao sam ga u sebi do danas. Taj prizor svadbe je ličio na fresku i tako sam i nazvao jednu od slika – „Svadba”.
Uradili ste dosta slika na pleksiglasu. Kakvi su izazovi ovog materijala?
Prilikom putovanja na Bliski istok (pedesetih godina), bio sam u Burmi i tamo u to vreme uopšte nije bilo materijala za slikanje – ni platna, ni boja... Dogodilo se da sam dobio poziv da oslikam prozore jednog hotela prizorima koji bi nalikovali naivnom slikarstvu. Nabavili smo nekako materijale i primetio sam da se boja na staklu ponaša drugačije nego na platnu. Platno je upija, pa boja dobija volumen, intenzitet.
Kad sam se sa Bliskog istoka vratio u Evropu našao sam jednu nemačku fabriku automobila, koja je radila pleksi-staklo za automobile. Zanimalo me koliko može taj pleksiglas da izdrži, koliki mu je rok trajanja. Rekli su mi da daju garanciju na 20 godina, jer staklo u međuvremenu požuti, izgubi jasnoću i onda se kupuju novi automobili. Pitao sam da li imaju nešto staro sa isteklom garancijom. Rekli su da imaju, ali da to niko ne traži. „Ja tražim”, rekao sam. Tako sam počeo da slikam na pleksiglasu i shvatio da je to neka vrsta meditacije. Tako je ostalo do raspadanja Jugoslavije. Nakon toga nije bilo više meditacije. Došle su crne, tamne slike, a gest je bio ono što je utemeljilo potonji način slikanja.
A šta preovlađuje sada, gest ili meditacija?
I jedno i drugo. Pitao me jednom moj pokojni prijatelj slikar Zoran Mušić, da li imam krize? Kaže, kada njemu dođe kriza to je kao da otvori slavinu, a ništa ne curi. Odgovorio sam mu, ako mi ne ide slikanje na staklu, ja pređem na grafiku, ili na platno. A on mi kaže: „Ti si srećan čovek”.
Šta vas je odvelo na Bliski istok?
U vreme okupacije, 1941, Nemci su pokupili knjige iz knjižara, biblioteka, i poslali na reciklažu u Nemačku. Na železničkoj stanici je radio moj prijatelj kao magacioner. Imao je pun magacin knjiga koje su čekale transport. Dozvolio mi je da neke male koje mogu da stanu u džep krišom uzmem. Bila je to jedna knjiga Dostojevskog i „Uvod u istočnjačku filozofiju” zagrebačkog profesora Alberta Bazale. Ta knjiga mi je posebno privukla pažnju. Opisuje kakve su molitve na Istoku. Pomislio sam da moram tamo da idem da vidim kako oni na drugačiji način misle. Od 1959. do 1961. sam proveo najviše vremena u Burmi, a pomalo u Indiji i Kambodži. Od njih sam naučio da se čovek rađa slobodan, a ne sa grehom. I ako iz sebe izvuče ono najbolje, onda živi svoju slobodu. I to mi je bila velika lekcija. Stvarajući na taj način živeo sam svoju slobodu. Jer sloboda nije ni socijalni niti politički pojam. Sloboda je nešto sasvim lično.
Kako je nastao vaš ciklus majmuna kojima dajete grotesknu ljudsku pojavu?
Iritirala me je otuđenost. Ono što je obrađivao Dostojevski u ruskoj literaturi i ono što je kasnije bila tema Franca Kafke. Načinio sam jednu sliku posvećenu Kafki. Svi su govorili da je lepa, ali niko nije prepoznao Kafku. Onda sam rekao sebi da moram da budem jasniji. I počeo da slikam majmune sa svim rekvizitama ljudskog dostojanstva i moći. Ono što Amerikanci nazivaju manki biznis: biti ono što nisi, nešto više. A sve u svetlu igre novca i moći.
Proveli ste mnogo godina u Parizu. Sa kim ste se družili, ko je na vas uticao?
Sa novinarem i umetničkim kritičarem Pjerom Dekargom, piscem Alenom Boskeom, sa Eženom Joneskom...
Kako se sećate Joneska?
Prisustvovao sam kad je ćerka Lorensa Darela donela knjigu svog oca da joj Jonesko potpiše posvetu. A Jonesko kaže Darelu: „Ne bih, pa ti si pisac, ja sam epizodista”.
A Darel mu kaže: „Da, ali moja kćer misli da sam ja niko i ništa, a da si ti veliki!”
Da li ste jugonostalgičar?
Na vaše kategorično pitanje odgovoriću i da i ne.
Marija Đorđević
objavljeno: 24/04/2014
Pogledaj vesti o: Kragujevac
.jpg)
