Izvor: Blic, 12.Mar.2011, 01:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Goran Rakić, slikar: Tajanstvena bašta Kloda Monea
Slika „Bulevar” Gorana Rakića uspomena je na detinjstvo, kada je bio prašnjava ulica obasjana svetlošću. „Pompeja” crnom bojom fosila sugeriše prolaznost. „Tajna bašta gospodina Manea” je u boji ista Mone, a boje na slici „Posle kiše” zaista se slivaju. Ponekad je tu i zlatna, tek toliko da se da akcenat otmenosti. Videćete za koji dan na njegovoj izložbi, u kragujevačkoj galeriji „Rima”, a za koji mesec umetnik će s njima put evropskog likovnog centra - >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Pariza.
Za Gorana Rakića, jedan od najvećih majstora boje je Matis. Posvetio mu je sliku „Matisove zlatne ribice”. Sve Rakićeve slike povezuje rukopis, a u njemu česta je crna boja, za koju kaže da je plemenita. Ali kako? Tako što se ispod nje nazire veliki broj drugih boja.
Slikara posećujemo u njegovom ateljeu, u Kragujevcu, dok se priprema za izložbu u galeriji „Rima”, ali i za susret s pariskim galeristom („L` angle”, kraj Bobura), gde bi trebalo da izlaže na jesen.
Definitivno ste odustali od figuracije?
- Figuracijom sam se bavio na akademiji i još nekih desetak godina. Oduvek je kod mene bilo više ekspresije u slici nego figuracije. Bekonovske i sutinovske ekspresije. Čak sam i diplomirao (na sarajevskoj akademiji) s temom „Umetnost Frensisa Bekona”. Mene, kao što je i njih, zanima prolaznost života. Sutin ju je preuzeo od Rembranta, od onih njegovih zaklanih i odranih životinja, a Bekon od Sutina. Samo što Bekon unosi u temu poetiku svoga vremena i svog doživljaja, simbol čoveka kao onoga koji bitiše u prolaznosti. Ogoljenost.
A šta ste vi od njih preuzeli?
- Ekspresiju i simbol stradanja i, naravno, kolorit. Za razliku od Bekona, moje slike su pastuozne, s primesom enformela, npr. u boju unosim karton, papir, isečke iz štampe.
Bilo je još uzora?
- Klod Mone i njegova slika ljudi u čamcu sa ciradom iznad glava, kakvu svaki slikar poželi da ume da naslika. Mane s „Lokvanjima”, gde je sve apstraktno jer svetlost razara formu.
Šta je vama bila preokupacija?
- Nakon faze zaklane stoke koja visi u mesarama, na studijama, iz koje sam sve slike premazao, moja preokupacija je postala kako bojom izraziti emociju jer boja je ono što je čini, bar u slikarstvu. S teškom mukom sam se oslobodio pomenutih uticaja da bih došao do onoga što osećam i hoću. Moje slike su ti putopisi u meni. Kad vidim da se ponavljam, stanem. U vrh glave uradim dve slike vezane za jednu istu emociju. Više ne mogu. Zamara i mene, a verujem i gledaoca bi.
Šta je vaše slikarstvo?
- Lična istorija kroz boje.
Slikate li u jednom dahu?
- Da. Podslikam pastu, ostavim da se osuši. Razmišljam do sutradan ili malo duže... Nemam smišljenu sliku. Sva sreća, profesori i u Sarajevu i u Beogradu - Mile Ćorović, Ratko Lalić, Milivoje Unković i Živojin Turinski (genijalan slikar, neopravdano skrajnut!) - tolerisali su mi slikanje bez skice.
Čemu služe nazivi slika?
- Da gledaoca malo usmere kako da ih gleda, iako, najiskrenije, više volim da gledalac oseća sliku nego da je čita...
Šta najviše mrzite u slikarstvu?
- Kad je dosadno. I sve što sa slikom radim, činim to da bih izbegao dosadu. Tako sam nebo obojio u crveno kad je Tito dolazio u Kragujevac, 1973. godine. U opštoj pometnji kako ukrasiti grad neko je duhovito rekao: ako treba, obojićemo nebo u crveno. Učinio sam to na svojoj slici!
Često premazujete slike?
- Bar stotinu sam premazao. I nije mi žao jer mnogo slikam. Kritičan sam prema svom radu.
Mučite li se katkad dok slikate?
- Mučim se s slikama malog formata. Ne leže mi. Nemam gde da se razmahnem. To vam je kao kad čovek nosi tesno odelo, pa ga steže. Odelo po mojoj meri je slika velikog formata.
Goran Rakić (Kragujevac, 1956)
Član ULUS-a od 1987. Profesor na Fakultetu umetnosti u Prištini, Zvečan Samostalno izlagao u Novom Sadu, Beogradu, Kragujevcu, Herceg Novom, Nišu, Pirotu, Novom Pazaru... Laureat nekoliko nagrada za slikarstvo i nekoliko za crtež Dobitnik diplome finalista na „Itartu” u Pizi.
Povezane vesti: Moneovi "Lokvanji" na aukciji u novembru
