Izvor: Kurir, 22.Mar.2015, 18:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
(FOTO) KAD SU SRBI OSVOJILI KILIMANDŽARO: Ovako su 1975. krenuli crvenim stojadinima iz Kragujevca
Ekspedicija nije imala radio vezu već da su komunicirali preko interne signalizacije - četiri migavca koja rade ukazivala su na problematičan put zbog čega bi se automobili koji su vozili na određenoj udaljenosti jedan od drugog vraćali u kolonu i na gurku, turiranje, spretnost a ponekad i čistu sreću prelazili teške i opasne deonice
BEOGRAD - Pre 40 godina pet novih, crvenih "zastava" - četiri bez zadnjeg sedišta i jedna u punom fabričkom sjaju, sa nadimkom "salonac", >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << krenulo je iz Kragujevca na put dug 11.000 kilometara do Kilimandžara. Ponos tadašnje jugoslovenske autoindustrije odlično se pokazao tokom putovanja i pored teškog terena koji je prošao bez većih kvarova, a uspelo mu je nešto čime retko koji drugi evropski automobil može da se pohvali - te 1975. došao je do zabačcenih krajeva Afrike gde mnogi nisu imali ni košulju na leđima, a kamoli da su videli putnički automobil.
Ekipu "KK" ekspedicije koja je trebalo da prođe kroz Grčku, Egipat, Sudan, Keniju, Ugandu i Tanzaniju, su činili vođa ekspedicije Branimir Perić DŽo, organizator Milan Rakočević, pomoćnik organizatora Ginka Milinković kao i automehaničari iz "Zastave" Slobodan Nikolić i MIodrag Barlov. Foto: Tanjug/Mioljub Mile Jelesijević
Šekler i Sekulić kasnije su napisali dve knjige o ekspediciji - "Džambo Afriko" i "Putokaz za jug", Baletić je režirao film "Kragujevac - Kilimandžaro" a Jelesijevićeve fotografije crvene "zastave" u pesku i egzotici Afrike, a naročito ona sa "Zastavom" na obali Indijskog okeana iza raskošne crnopute manekenke Vini Kibuja, u mnogome su pomogle prodaju ovog automobila.
"Pripreme su trajale nekoliko meseci. Prvo smo napravili plan puta i spisak svih neophodnih stvari, a onda smo otišli u "Zastavu" sa predlogom da se ta ekspedicija zaista ostvari. Čelnici te komanije su bili zainteresovani da promovišu svoje automobile u afričkim zemljama", rekao je Rakočević Tanjugu.
Na put je krenulo pet novih, crvenih "stojadina" koji su bili oblepljeni ukrasnim nalepnicama, a sedišta su bila izrađena od specijalnog materijala kako bi članovi ekpedicije lakše podneli njihovu vrelinu na pustinjskim temperaturama. Iako su se često zaglavljivali u pesku, trpeli visoke temperature, nepostojeće puteve, većih tehničkih problema nije bilo.
"To je ono što je ovu ekpediciju učinilo dosta slavnom, jer su mnogi očekivali da će ovi mali automobili kojima smo krenuli imati dosta problema u pustinjskim uslovima, ali eto pokazali su se kao izdržljivi i odlični", rekao je Rakočević. Zanimljivo je i da ekspedicija nije imala radio vezu već da su komunicirali preko interne signalizacije - četiri migavca koja rade ukazivala su na problematičan put zbog čega bi se automobili koji su vozili na određenoj udaljenosti jedan od drugog vraćali u kolonu i na gurku, turiranje, spretnost a ponekad i čistu sreću prelazili teške i opasne deonice.
Anegdota sa ekspedicije u koju smo krenuli nepripremljeni za ono što nas čeka ima mnogo, a ono čega ja sećam jeste da sam na toj ekspediciji koja je trajala 48 dana oslabio 14 kilograma, ispričao je Tanjugu Jelesijević. Bilo je to neponovljivo iskustvo i ja sam se lepo proveo, uz velike muke,dodaje on smejući se.
Jedno od dražih sećanja su mu Titovi bunari usred Nubijske pustinje koje je u najsurovijem delu Sahare bušila tadašnja firma Gero sonda,tu je potom i priča o mravinjacima pored puta koje je Šekler, lekar ekipe, zamenio za skulpture ali i trenutak kada se, posle napornog dana vožnje i noći provedene u ispijanju viskija, probudio na suvozačevom sedištu i video - ćurke.
"Pitam ja Duleta (Dušana Sekulića), šta je ovo? Otkud ćurke u Africi? A on mi na to kaže da su to nojevi koji trče istom brzinom kao i naš auto", ispričao je Jelesijević. Jedna od internih priča koje ljubitelji "Zastave" rado pričaju je i ta da je Jelesijević jednom lokalnom komandantu dao gaće.
Nisu u pitanju bile gaće, kaže, već čalma. Kada smo ušli u južni Sudan gde je građanski rat već postojao, komandant je bio Džon Garang. Taj Garang je na sebi imao samo vojnu torbicu i ništa više. Džon Garang bez gaća. Mi smo tuda prolazili, kroz deo Sudana gde žive Dinge, pleme gde su svi visoki preko dva metra. Ali su svi goli, težak jad i beda. Sada imaju svoju državu. No, tada, gde god mi stanemo oni se pojave iz sušnjaka. I ne možeš da se sa njima sporazumeš, jedva nekako rukama i nogama. Vidim ja on nešto priča i hoće nešto iz kola. A mi smo svi bili zamotani k'o Arapi zbog peska i prašine. On je video jedno parče platna, čalmu, kako stoji u kolima. Ja mu je dam, a oni navalili da mi se revanširaju jaretom. Jedva se nekako ispetljasmo. Garang je verovatno postao poglavica i imao je gaće, ispričao je Jelesijević.
Manekenku Kibuju našli su preko ambasade u Najrobiju gde je Jelesijević uživao u zadirkivanju britanskih gostiju u hotelu koji su naprasno nestajali sa bazena gde su pili čaj u pet čim bi on i drugi članovi ekipe sa Kibujom i njenom prijateljicom uleteli u bazen.
"To sam najviše voleo da posle celog dana snimanja odem na čaj i kolačiće i uskočim u bazen sa crnkinjom i nateram Engleze, koji mi nisu simpatični, da se pokupe i odu", kaže Jelesijević. Osim toga što je tada u Sudanu postojalo svega stotinak kilometara puta, tu je i priča o noćnoj vožnji za Najrobi kada su naišli na "rampu" na putu za koju se ispostavilo da su dve žirafe a potom i "ležećeg policajca" koji je zapravo bio piton.
"Stali smo, okrenuli se i videli da smo prešli preko njega a njemu ništa. Samo je prešao put", ispričao je smejući se Jelesijević. Bila je to odlično organizovana ekspedicija, iskustvo za ceo život i nešto što je danas nemoguće organizovati jer bi nas pobili džihadisti i fanatici, kaže on i dodaje da ih je sve Bog čuvao i aranđel Mihailo čiju je kapelu video u Asuanu.
Ekspedicija je završena "osvajanjem" Kilimandžara i povratkom u Jugoslaviju. Automobili su se vratili brodom a članovi ekipe avionom. Posledica afričke avanture bila je otvaranje vrata domaćoj auto industriji za tržište severne Afrike i prilično interesovanje za ovaj automobil u Jugoslaviji. Nakon 40 godina od ovog poduhvata blede slike, impresije i lična osećanja. Najvažnija misao koja me progoni je zapravo sudbina moćne "Zastave", rekao je Baletić Tanjugu.
.jpg)
