Izvor: Nezavisne Novine, 28.Okt.2015, 21:34   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Vrenje

Moja bivša domovina opet vri, stabilno je, kako kaže premijer Srbije Aleksandar Vučić - samo u Srbiji. Doduše, onoj koja je kolikvijalno dugo zvana i znana kao "UžaS", uža Srbija, bez pokrajina, odnosno bez Kosova.

Dakle, šta vri i gde vri? I zašto vri, ako je "tamnica južnih Slovena", kako su brojni protivnici zvali Jugoslaviju, bila uzrok svih zala koja su osam decenija pogađala njene republike i narode?

Ako krenemo od Triglava ka Đevđeliji, Slovenija i Hrvatska >> Pročitaj celu vest na sajtu Nezavisne Novine << su opet na ivici rata, zvanično zbog krize izazvane nekontrolisanim talasom migranata i izbeglica. Nezvanično, zbog razmirica i animoziteta koje su oduvek imale i usrdno gajile, bez obzira na državno-pravni status i uređenje. Rata neće biti, naravno, pošto je Hrvatska zauzeta unutrašnjim odmeravanjem snaga, finišom formalno neduge izborne kampanje za parlamentarne izbore u kojoj su, ponovo, glavna moneta potkusurivanja takmaca - Srbi i Srbija.

I to ima donekle veze sa migrantskom krizom, kao što je pokazala nedavna frontalna blokada granica i potom njeno stalno ponavljanje u manjem obimu. Uz nimalo zanemarljivu pretnju primene mađarskog recepta - ograde. Ali, da ne bude zavaravanja, kuršlusa na hrvatsko-srpskoj realiciji bilo bi i bez izbeglica. Prirodno je to, zar ne, posebno u vreme predizbornih kampanja!

Ako krenemo od Đevđelije prema Triglavu -  jasno je da Makedonija nema pojma šta je sve snašlo. Osim, reklo bi se, poduge i legitimne borbe za (pre)vlast između vlasti i opozicije, ovu bivšu jugoslovensku republiku potresa i stalni, još latentni sukob između većinskih Makedonaca i etničkih Albanaca. Sa stalnom pretnjom da opet pređe u otvoreni sukob kao početkom prethodne decenije kada su se ambicije kosovskih Albanaca prelile i na malo južniju braću. Povremeno varljivi mir pređe u manji oružani sukob, kao u slučaju još nerazjašnjenog Kumanova pre nekoliko meseci, kada je stradalo nekoliko terorista (naoružanih Albanaca) i nekoliko makedonskih policajaca.

Prema svim dostupnim informacijama, naoružani Albanci stigli su sa Kosova, koje takođe vri bez prestanka. Opet navodno, obuku im je obezbedio bivši komandant OVK, bivši premijer, bivši haški optuženik, sada vođa najuticajnije opozicione partije kosovskih Albanaca, Alijanse za preporod Kosova Ramuš Haradinaj.

Jedna transverzala vrenja je stalno potiskivanje preostalih Srba iz javnog, političkog i svakog života, a druga unutrašnji sukob albanskih lidera. Opozicija, koju predvode panalbanista Aljbin Kurti i Haradinaj, svoj politički program gradi na minimiziranju ionako mizernih prava kosovskih Srba, s tim što je Kurti eksplozivniji. To dokazuje i demonstracijama na ulici, ali i suzavcima u skupštinskoj sali. Suzavci i sila su njegov odgovor na - Briselski sporazum Beograda i Prištine, a vlast koju vodi Isa Mustafa uz sadejstvo Hašima Tačija nije sposobna da sa Kurtija zbaci oreol jedinog istinskog borca za "kosovsku stvar".

Kad krenemo prugom Bar - Beograd i obrnuto, u Crnoj Gori je prava ludnica, sa sve suzavcima, palicama, povređenima, uhapšenima, bez izgleda da će otvoreni sukobi demonstranata i snaga reda ostati bez trajnijih posledica. Nemiri i brutalnost policije mere se sa znamenitom Žutom gredom, posle koje su "mladi i lijepi"  predvođeni (kasnije zavađenim i podeljenim) Đukanovićem i Momirom Bulatovićem zauzeli vlast. Dvadesetak godina kasnije opozicija zahteva odlazak Mila Đukanovića, kako kažu, toliko dugovečnog vladara da preti da ugrozi "mandat" kralja Nikole. Svašta se Đukanoviću zamera - izvesno ne bez razloga, ali to je druga tema.

U pozadini najnovijih zahteva je protivljenje prosrpskih snaga, koje vode protest Demokratskog fronta, formalnom iscrtavanju granice sa Kosovom i još više ulasku Crne Gore u NATO. Deo, dabome, priziva braću Ruse u pomoć, mada je više nego jasno da ni u samom DF-u nema saglasja o svim pitanjima. Nebojšu Medojevića je, primerice, teško pojmiti kao protivnika ulaska Crne Gore u NATO; i sam je kazao da je i generalnom sekretaru Alijanse Jensu Stoltenbergu poslao poruku da protesti nisu antinatoovski. Demokratski front je okupljen, dakle, samo oko ideje odlaska Đukanovića sa vlasti.

Za vlast, sasvim razumljivo, ništa nije sporno u crtanju granice sa državom koju su priznali - Kosovom - a ulazak u NATO je samo konkretizacija dugih evroatlantskih integracija. Doduše i u vlasti su pukotine jasne, Krivokapićev SDP više ne prati slepo Đukanovića, pa su se na toj liniji socijaldemokrate letos i razdvojile u dva tabora. U ovom, koji je uz DPS, je i ministar unutrašnjih poslova Raško Konjević, na koga će pre ili kasnije pasti ljaga i odgovornost za ničim opravdanu brutalnost policije.

Inače, u Crnoj Gori se vazda svađaju "bjelaši" i "zelenaši", prvima je srcu bliža Srbija, pa su se borili za prisajedinjenje, odnosno ulazak u Jugoslaviju, dok su drugi oduvek preferirali crnogorsku samostalnost. Ko je danas brojniji i uticajniji ni Nostradamus ne zna, a kako crnogorski oktobar pokazuje, kockice su prilično izmešane. Izvesno je da formalnu prevagu već dugo imaju "zelenaši".

Ni u Bosni i Hercegovini, dabome, ništa novo, već dve decenije se pita hoće li se raspasti ili ne, hoće li se Srpska priključiti "matici" ili ne. I hoće li to biti po "scenariju" jugoslovenskog raspada ili će prevladati razum. Koji se, na sreću, prilično stidljivo povremeno pomoli i u Sarajevu i u Banjaluci i u Mostaru. Uz istovremene, više nego očigledne trzavice i sporove unutar sva tri političko-nacionalna entiteta.

Nije ovo lament nad Jugoslavijom, iako mi je ta moja domovina baš bila po meri; ovo je tek inventar sadašnjeg. Nevolja je što tako mnogo liči na prošlo, uključujući i susedsko podgrevanje situacije. U Srbiji se, primerice, vidno dopumpava crnogorska kriza, istina ne kroz izjave zvaničnika, već kroz medije, ali ni to nije ništa novo. Izvežbani su "novinari" i urednici ovih prostora na svakovrsnu propagandu, mirnodopsku i ratnohuškačku.

Nije ovo lament nad Jugoslavijom, mada je i mnogim drugim ljudima bila po meri; nevolja je što su frustracije u nju unete iz nje iznete neočešane, pa se i danas ispoljavaju, nekad snažnije, nekad prikrivenije, ali u svakom trenutku dovoljno zabrinjavajuće, dovoljno jake da na sve strane vri.

Na kraju, vri i u Srbiji, samo je to još hladno vrenje. Podgrejaće se posle povratka srpske delegacije iz Moskve, gde Srbiju, prema obećanju premijera, čekaju čudesa od pomoći. Zagreva ga ovih dana Sulejman Ugljanin nesuvislim, ali to ne znači i bezopasnim, pozivom "bošnjačkoj omladini da pravi svoju državu" u Sandžaku.

Vrenjem prete i sve brojnije afere u prvom ešalonu vlasti, koje se još uspešno anuliraju snagom premijerovog autoriteta, ali teško da će dugo moći da troši na to svoje kapacitete bez posledica po sopstveni rejting. A onda vrenje neće biti toliko hladno, tim pre što se i u njegovom SNS-u pukotine sve više i jasnije ocrtavaju deleći naprednjake na "Tomine" i "Vučićeve".

Zvuči neverovatno, ali već spominjana migrantska kriza mogla bi u dogledno vreme da smanji interna vrenja, ukoliko se ex-Yu zemlje zapadnog Balkana, plus Hrvatska i Slovenija kao članice EU, dogovore da ne dižu ograde već zajednički nastupe u tom poslu. Ali, za početak, treba da se dogovore. A to im nije išlo ni u zajedničkoj državi.
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija

Nastavak na Nezavisne Novine...