Izvor: Politika, 12.Feb.2013, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vreme stida
Kada sam prvi put čuo da se zahtev za potpunim odustajanjem od srpskog suvereniteta nad Kosovom i Metohijom poredi sa De Golovim povlačenjem iz Alžira bilo mi je smešno. No, ubrzo sam shvatio da je đavo odneo šalu
Poznato je da ljudi uglavnom ne vole da gledaju ili da se prisećaju mučnih događaja iz svoje prošlosti i života. Imam utisak da će se na sličan način – razume se, pod ne sasvim izvesnom pretpostavkom da preživimo kao narod – Srbi izuzetno retko i nerado >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prisećati ovog perioda svoje istorije. (Pri tom uopšte ne mislim samo na aktuelnu ili prethodnu vladu, mada je, fakat, za njihovog mandata došlo do ubrzanja pojava i tendencija kojih će se, uveren sam, u budućnosti potomci sećati s nelagodom i stidom.)
Kada sam prvi put čuo da se zahtev za potpunim odustajanjem od srpskog suvereniteta nad Kosovom i Metohijom poredi sa De Golovim povlačenjem iz Alžira bilo mi je smešno. No, ubrzo sam shvatio da je đavo odneo šalu i da je tu, zapravo, reč o ozbiljnom projektu, koji se nudi kao smokvin list za ovdašnje političare. Vesna Pešić je u tom pogledu napravila i korak više, poredeći Ivicu Dačića ne samo sa De Golom nego i sa Čerčilom, što je teza koju je lakše navesti nego pokušati smisleno i ozbiljno komentarisati. (Na stranu što su, što je posebna i posebno tužna tema, Francuzi teže podneli odustajanje od svoje omiljene kolonije nego što najveći deo srpske takozvane elite žali za gubitkom svoje istorijske i simboličke postojbine.)
No, ostavimo se Čerčila i De Gola. Pošteno govoreći, kako god inače vrednovali Nedićevu istorijsku odgovornost i ulogu, gotovo da nema sumnje da je za neke naše postpetooktobarske političare (pa i za velik broj onih koji o politici javno govore i pišu) general Nedić, takoreći, nacionalna veličina. Pri čemu je posebno simptomatično što je upravo Ivica Dačić svojevremeno energično zahtevao uklanjanje slike („kvislinga”) Milana Nedića iz zgrade Vlade Srbije.
I da ne bude nesporazuma, ne radi se ovde ni o kakvom pledoajeu za prevrednovanje Nedićevog lika i dela (mada je prilično jasno da će barem deo posleratnih optužbi na njegov račun morati da bude preispitan i revidiran). Uz sve njihove mane, slepe mrlje i ideološka ograničenja, mislim da Srbija treba da bude ponosna na oba svoja slobodarska pokreta u Drugom svetskom ratu i da se ne gura među one koji moraju da falsifikuju i izmišljaju svoju manje-više nepostojeću antifašističku tradiciju. Dakle, ne radi se ovde o Nediću, već onima koji se dan-danas zgražavaju nad njegovom „izdajom”, a nisu svesni da – u najboljem slučaju i u najpovoljnijoj interpretaciji – sprovode upravo njegovu politiku „pragmatizma” i „realizma”. I da to čine u mnogo manje apokaliptičnim okolnostima – pa onda i sa mnogo manje opravdanja – nego što su bile one u kojima je delovao pomenuti general.
Sticajem okolnosti, ovde je opet u centru pažnje Ivica Dačić. Ali, pravde radi, nije tu u pitanju samo on. Zato i jeste pomalo otužno kad vidim kako se razne „velike” i „beskompromisne” patriote ostrvljuju samo na Dačića, pri tome veoma pažljivo i u širokom luku zaobilazeći (ili čak otvoreno hvaleći) „prvog potpredsednika” vlade. Iako već i vrapci znaju da je zapravo on, Aleksandar Vučić, alfa i omega svih trenutnih političkih procesa u Srbiji, uključujući tu i ovo poslednje „evrointegracijsko” ubrzanje, a da je premijer – mada ga to, razume se, ne amnestira – tu uglavnom samo (ne)voljni izvršilac.
Zato ne mogu a da ne podelim čuđenje direktora moskovskog Instituta za strateška istraživanja Leonida Rešetnjikova (što je, uzgred rečeno, samo poslednja u nizu njegovih strateških funkcija) kada se pita i konstatuje kako: „Rusiji nije najjasnija ogromna želja većeg dela srpskog političkog establišmenta da po svaku cenu postane član Evropske unije... Kakvu ulogu Srbija može da igra u jedinstvenoj Evropi? Očigledno je da će najkonkurentnije grane srpske privrede biti razrušene... Evropa puca po svim šavovima, a uporna želja srpske vlade, uključujući i predsednika Nikolića, da uđe u EU, liči mi na pokušaj da se ukrca na brod koji tone”.
Ovim rečima se nema mnogo šta dodati. Ali ipak ostaju neke nedoumice u vezi sa ruskim stavom povodom tog pitanja, i naročito dilema oko ruskih poteza i, eventualno, konkretnije ruske podrške ukoliko bi, kojim čudom, srpska politika poprimila drugačiji smer.
I dok se srpska politička kriza polako raspliće i sa njom razne domaće i strane političke zverke ostavljaju svoj trag, jedna druga srpska država, odnosno „entitet”, godinama relativno uspešno bije tešku bitku za svoj opstanak. I primer te borbe bi u nekom smislu mogao biti poučan slučaj i putokaz nacionalnim snagama sa obe strane Drine. Milorad Dodik je, naime, pokazao da je moguće reći „ne” i politički preživeti – pa se čak i izboriti za neke nacionalne interese u uslovima (faktičkog) međunarodnog protektorata. Naravno da je i tamo bilo propusta i grešaka. Ali uz povremeno nerazumevanje i negodovanje sopstvene javnosti i nekih ovdašnjih patriotskih krugova, rukovodstvo RS je poslednjih godina vešto kombinovalo rusku spoljnopolitičku i ekonomsku podršku, kao i (ne)principijelno taktičko savezništvo sa be-ha Hrvatima, Izraelom i nekim konzervativnim (antiislamskim) američkim krugovima.
Dodik, što je posebno upečatljivo s obzirom na njegov pozamašni gabarit, podseća na hodača po žici razvučenoj iznad duboke provalije. Deluje trapavo, izgleda kao da mu tu nije mesto – ali na neki čudan način opstaje i ne pada, bez obzira na to što ima mnogo zainteresovanih da tu žicu intenzivno ljuljaju.
Nada(j)mo se samo da odlučni i mučki udarac neće stići iz Beograda!?
Glavni urednik časopisa „Nova srpska politička misao”
Đorđe Vukadinović
objavljeno: 12.02.2013.
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
