Izvor: KMnovine.com, 29.Jun.2016, 06:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vidovdan, dan Svetog Vida a ne paganskog 'boga'
Vidovdan, dan Svetog Vida kada se, za srpsku istoriju, odigrao presudan događaj Kosovska bitka, isuviše često vezujemo za sasvim pogrešnu stvar, odnosno pagansku pojavu sa kojom baš nikakve veze nema.
Sveti Vid, prikazan na pravoslavnoj ikoni
"Vrativši se kući, Gilas stade savetovati sina da ne ostavlja drevne jelinske službe koje se vrše bogovima njihovim. A blaženi dečko Vit odgovori >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << ocu: Ja ne znam drugog Boga osim Jedinog, od uvek postojećeg, kojega se Duh nošaše nad vodama i odvoji svetlost od tame. Ja služim tome Bogu koji satvori nebo i zemlju; On jeste sveti Gospod Isus Hristos, Car anđela. Njega ja ispovedam, i ispovedaću Ga u sve dane života svoga".
Mnogi smatraju dan Svetog Vida kao datum na sećanje takozvanog Svetovida, ličnost iz staroslovenske mitologije, neznabožačko i paganstvo božanstvo. Povezivan je sa ratom, proricanjem i dobrim prinosom žetve. Predstavljao se sa četiri glave okrenute na četiri strane sveta pa je tako mogao da "sve vidi - svetovid".
Helmold u gl. 52. svoje hronike ovom lažnom bogu, između ostalog kaže: "Da bi mu i naročitu poštu ukazali, prinose mu, po običaju, na žrtvu svake godine po jednog hrišćanina, koga određuju kockom. Sem toga slahu mu svake godine iz sviju slovenskih krajeva razne darove za žrtvu".
Na drugom mestu Helmold priča kako je 1168. danski kralj Valdemar napao s velikom vojskom i znatnom flotom na ostrvo Rujan (glavno mesto obožavanja Svetovida). Osvojio ostrvo, a stanovnici, da bi se otkupili, pristanu na sve što je tražio. On naredi, da mu se donese jedan vrlo stari idol Svetovida, koga su obožavali svi Sloveni; pa zapovedi, da mu se oko vrata veže konopac, da se iseče na komade, i da se baci u vatru. On razori i njegov hram, uništi mu kultus, i opljačka sve njegovo blago...
Sa druge strane, Sveti Vit, sa Sicilije, je jedan od najznačajnijih ranohrišćanskih svetitelja kroz koga "svemogući Bog uzažele da ustima i delima ovoga dečka načini sebi hvalu, na posramljenje idolopokloničke zablude".
Rođen je na Siciliji, a pogubljen u Rimu 303. godine u vreme progona hrišćana pod carevima Dioklecijanom i Maksimijanom. Crkva ga proslavlja 15. juna što je datum koji je u Srpskoj pravoslavnoj crkvi posvećen Sv. proroku Amosu. Zanimljivo je da i proroka Amosa "Gospod uze od ovaca na proročku službu. I naredi mu da ide iz zemlje Judine u zemlju Izrailjevu, da tamo proročkom propoveđu privede k pokajanju ljude, iskvarene idolopoklonstvom" jer "Izrailjci otpadoše od istinskog bogopoštovanja i klanjahu se idolima" upravo pojavom koja predstavlja i današnje poštovanje paganskog idola Svetovida!
Tek 1892. godine ovaj datum postaje liturgijski praznik posvećen sv. knezu Lazaru i sv. mučenicima srpskim, kad mu se i prvi put zvanično dodeljuje narodno ime Vidovdan, što je opet moguće jer je i sam svetitelj obilovao osobinama, ljubavlju i spremnošću da strada za Hrista baš kao što su na to bili spremni i srpski vitezovi pri odlasku u boj na Kosovo.
Pre raskola jurisdikcija Rimske patrijaršije protezala se sve do Bugarske, pa je moguće da je ovaj praznik relikt prošlosti i vremena kada je bio obeležavan kao crkveni praznik na celokupnom srpskom etničkom prostoru a pod uticajem Rima čiji je uticaj u zapadnim krajevima srednjovekovne Srbije bio prilično jak. Srbi ga zapravo i ne slave više od drugih svetitelja koje tog dana molitveno na otpustu pominjemo, već na dan nazvan po njemu sećamo se žrtve Svetog kneza Lazara i srpskih velikaša i vitezova koji stradaše na Kosovu za krst časni i slobodu zlatnu.
No, poznavaoci tvrde da prevara potiče iz novijeg vremena, tačnije od 1945. postaje popularna teorija da Vidovdan nije direktno povezan sa sv. Vidom, već sa slovenskim bogom Svetovidom.
Nepoznavanje svetitelja koje naša Crkva proslavlja ali i iz pojedinih poklapanja sa simbolikom koju je ovo pagansko božanstvo predstavljalo lako je bilo neukom narodu podmetnuti ideju da se kroz lik svetitelja i mučenika za veru, dečaka Vita, zapravo proslavlja demon "nadležan" za ishod ratova i bitki.
Čak su i danas, u vreme "naprednih ideja i vrhunca razvoja civilizacije" mediji preplavljeni raznoraznim narodnim verovanjima i plitkoumnim zamajavanjima baš poput onih iz primitivnih paganskih vremena. Umesto da se srdačno i molitveno seti najbrojnije žrtve Bogu ikada položene u jednom danu, kada se na hiljade pričešćenih duša srpskih vitezova uselilo u Carstvo nebesko, narod mašta i pazi se i "crne mačke".
Prema delu „Mučeništvo sv. Vida“ napisanom krajem 6. veka, Sv. Vid se rodio krajem 3. veka u bogatoj mnogobožačkoj porodici na jugozapadu Sicilije.
Hrišćanstvo je kao dete primio od svog tutora Modesta i njegove žene Kreščentije, koja je bila Vidova dadilja. Bežeći od svog oca koji je na silu želeo da ga odvrati od hrišćanstva i privoli da poštuje idole i paganske kipove, Vid sa svojim tutorom i dadiljom beži u Lukaniju.
Sa ciljem razbijanja zablude i očuvanja prave svesti o istinskim podvižnicima i svetiteljima, u celini donosimo žitije Svetog Vida, iz knjige "Žitija Svetih" Prepodobnog Justina Ćelijskog.
+ + +
#panel, #flip { padding: 5px; text-align: center; background-color: #00000; border: solid 1px #00000; } #panel { padding: 50px; display: none; } STRADANjE SVETIH MUČENIKA VITA, MODESTA I KRISKENTIJE
Klik na naslov da pročitaš celo Žitije
Za carovanja Dioklecijanova,[36] kada oblasni upravitelj Valerijan gonjaše hrišćane, u Siciliji življaše dvanaestogodišnji dečak, po imenu Vit, sin visokorodnog i bogatog građanina Gilasa. Gilas beše neznabožac; a njegov sin, blaženi Vit, u detinjstvu svom prosvećen s neba čudesnom blagodaću Svetoga Duha, poznade jedinog istinitog Boga koji je stvorio nebo i zemlju. Verujući u Njega, on Mu se, obučen u kostret, neprestano moljaše danju i noću. I udostoji se čuti božanstveni glas koji mu reče s neba: Uslišena je molitva tvoja! Ja ću pokazati na tebi milost Svoju.
Posle ovoga glasa, dečku bi darovana od Boga čudotvorna sila. I on isceljivaše neduge ljudske, učaše neverne poznanju istinitog Boga, upućivaše mnoge na pravi put. Jer svemogući Bog uzažele da ustima i delima ovoga dečka načini sebi hvalu, na posramljenje idolopokloničke zablude. I Gospod darova Vitu nadprirodni razum i dar čudotvorstva, da bi blaženi Vit još u dečjim godinama bio muž silan u reči i delu, kako bi se time proslavio Bog, divan u svetima Svojim.
Kada oblasni upravitelj Valerijan saznade za ovog svetog dečaka, koji beše na jeziku tolikih ljudi, on pozva k sebi Vitovog oca i upita ga: Šta to čujem, tvoj se sin klanja onome Bogu, koga hrišćani počituju? Ako dakle hoćeš da ga imaš zdrava i čitava, ti se onda postaraj da ga odvratiš od tog bezumlja.
Vrativši se kući, Gilas stade savetovati sina da ne ostavlja drevne jelinske službe koje se vrše bogovima njihovim. A blaženi dečko Vit odgovori ocu: Ja ne znam drugog Boga osim Jedinog, od uvek postojećeg, kojega se Duh nošaše nad vodama i odvoji svetlost od tame. Ja služim tome Bogu koji satvori nebo i zemlju; On jeste sveti Gospod Isus Hristos, Car anđela. Njega ja ispovedam, i ispovedaću Ga u sve dane života svoga.
Na ovakve reči sina svog otac se veoma razgnevi i naredi da ga prutem biju; pri tome mu otac govoraše: Ko te nauči da tako govoriš? Ne znaš li da ćeš poginuti, ako za to dozna knez. - A dečko, bijen, odgovaraše: Hristos me nauči, kome sam ja sluga, a gneva se kneževog ne bojim.
Tada Gilas dozva Vitovog vaspitača, koji se zvao Modest, i reče mu. Pazi da ovaj dečko nikada ne spominje Hrista u rečima svojim. - Ali sveti Vit ne hajaše za očevu zabranu i stalno nošaše ime Hristovo i u srcu svom i u ustima svojim, i Gospod Hristos ga uteši javljenjem anđela. Jer njemu se u viđenju javi anđeo Gospodnji, i reče mu: Ne boj se, nego budi hrabar radi imena Isusa Hrista. A ja sam ti dat kao hranitelj, da te čuvam do same smrti tvoje. Znaj nasigurno za ovu milost Gospodnju: što god zaišteš od Gospoda, daće ti se.
Obradovan i ukrepljen ovim viđenjem anđela, sveti dečak Vit stade još sa većom revnošću ispovedati i proslavljati ime Gospodnje. A otac njegov veoma tugovaše zbog toga, jer mu beše jedinac, i staraše se da ga laskavim rečima pridobije za služenje demonima. Sveti Vit mu na to reče: Oče, kojim bogovima ti mi nalažeš da služim? Otac mu odgovori: Zar ne znaš, sine moj, naše bogove: Zevsa, Herkula, Junonu, Minervu, Vestu, Apolona i ostale, kojima se klanjaju carevi i knezovi? Sveti dečak odgovori ocu: Te koje nazivaš bogovima- idoli su bezdušni, rukama ljudskim napravljeni; oni usta imaju, ali su nemi; oči imaju, ali su slepi; ruke i noge imaju, ali su nepokretni. Ja pak znam da postoji jedan živi i svemogući Bog, kroz koga mi živimo i krećemo se (D. A. 17, 28), Tvorac i Promislitelj celokupne tvari, Otac i Sin i Sveti Duh; ispovedam jednog Iskupitelja i Spasitelja roda ljudskog, Sina Božjeg, koji zbog grehova naših bi mučen, čijom krvlju mi dobismo spasenje.
Otac mu na to sa suzama reče: Preslatko čedo moje, poslušaj koristan i zdrav savet roditelja tvog i odustani od te bezumne vere, po kojoj ti uzalud poštuješ nekakvog mrtvog čoveka; odustani, da te knez u gnevu svome ne bi pogubio, i time uvećao patnje srca mog. - Blaženi Vit odgovori: O, kada bi i ti, oče, poznao ko je i kakav je Onaj koga ti sa potcenjivanjem nazivaš mrtvim čovekom! O, kada bi se i ti, oče, zajedno sa mnom poklonio Njemu! Jer On i jeste Hristos, Sin Boga živoga, Jagnje Božije koje uzima na sebe grehe sveta. - Gilas na to reče: Ja znam da je taj Hristos, koga ti nazivaš Bogom, po naredbi Pilata u Judeji bio bijen, i na krsnu smrt osuđen i raspet na krstu od Jevreja i Pilatovih slugu. - Sveti dečak odgovori: Tako je, oče, kao što kažeš; ali u toj stvari ima jedna velika i predivna i sveta tajna. Gilas reče: Istinski rasuđujući, tačnije bi bilo nazvati tu stvar kaznom a ne tajnom. Blaženi odgovori: Oče, saslušaj me krotko i poznaj istinu: predavanje na smrt i raspeće Gospoda našeg Isusa Hrista jeste naše spasenje; i znaj, da me od ljubavi k Njemu niko nikada nikakvim mukama rastaviti ne može. - Posle ovih reči Gilas prekide razgovor, pateći u srcu svom zbog sina.
Blagodaću Božjom, koja življaše u blaženom dečaku, činjahu se mnoga čudesa: slepi dobijahu vid, bolesni se isceljivahu, i demoni, izgonjeni iz ljudi, ispovedahu javno veliku svetost mladoga dečaka. A sve to ne mogaše se sakriti od kneza Valerijana. I on, sedeći na sudištu, reče pred svima ocu Vitovu: Blagorodni Gilase, sada mi je već pouzdano poznato da tvoj sin svim srcem poštuje tako zvanog Hrista, raspetog u Judeji, i Njemu se klanja, a bogove otačke nipodaštava. Zato on mora predstati nama na sud; dovedi ga ovamo.
Kada sveti dečak bi priveden ovom nečestivom sudu, knez ga upita: Zašto ti ne prinosiš žrtve našim besmrtnim bogovima? Zar ne znaš za carske naredbe: raznim mukama umoriti svakoga koji poštuje Raspetoga? - Blaženi dečak, pun Duha Svetoga, nimalo se ne uplaši kneza, nego se prekrsti i odgovori: Ja neću da se klanjam demonima, niti da poštujem kamene i drvene idole, jer imam živoga Boga kome služi duša moja.
Tada Gilas, otac svetoga dečaka, sa velikim plačem zavapi k rođacima i poznanicima svojim, govoreći: Ridajte samnom, prijatelji moji, molim vas, jer sin moj jedinac propada! - A sveti Vit gromko uzviknu nasuprot ocu svom: Ne propadam ja, nego se udostojavam da budem pribrojan k liku pravednih ugodnika Božjih! - Tada Valerijan reče svetome: Do sada sam se uzdržavao zbog tvog visokorodnog porekla i zbog svog prijateljstva prema ocu tvom, te nisam primenjivao na tebe carska naređenja, izdata protivu zakonoprestupnika; ali sada, pošto se uverih da si vrlo uporan u svome protivljenju, ja ću početi da te po zakonu mučim, ne bi li se ti, poučen mukama, ostavio svoga uporstva.
Rekavši to, knez naredi da blaženog dečka biju gvozdenim štapovima. Pošto dugo bi bijen, mučitelj mu reče: Poslušaj me sada i prinesi žrtvu bogovima. Mučenik odgovori: Jednom ti već rekoh, kneže, ja se klanjam Hristu, Sinu Božjem.
Razbesnevši se od gneva, knez naredi da dečaka mučenika biju železnim verigama. I kada se sluge spremiše da to urade, tog časa im se ruke osušiše; isto tako i kneževa ruka, kojom on pri izdavanju naređenja slugama pokazivaše, iznenada obole i postade suva. I jaučući od bola, knez zavapi: Teško meni! izgubih ruku i sada ljuto patim. - A ocu svetoga Vita reče: Ti imaš ne sina nego vračara. - Na to mu sveti Vit gromko doviknu: Nisam ja vračar, nego sluga Gospoda mog Isusa Hrista svemoćnog, koji za vreme Svog boravka na zemlji s ljudima, mrtve vaskrsavaše, po vodi kao po suvu iđaše, uzburkano more utišavaše, i raznovrsne neizlečive bolesti među ljudima isceljivaše; i sada to isto On čini Svojom svemoćnom silom. Njegov sam ja sluga, i staram se da zapovesti Njegove ispunim. A tvoji bogovi, kojima ti služiš, reci mi, kakvu silu imaju? Neka oni iscele ruku tvoju, ako mogu da je iscele. - Knez ga upita: A ti, možeš li isceliti moju ruku? Sveti odgovori: Mogu imenom Gospoda mog Isusa Hrista. - Onda me isceli, reče knez, da bih se uverio da ti nisi vračar, nego sluga istinitoga Boga, kao što kažeš.
Tada sveti mučenik, podigavši oči svoje k nebu, reče: Bože, Oče nebeski! Poslušaj mene, nedostojnog slugu Tvog, radi prisutnih ovde, da vide i poveruju u Gospoda našeg Isusa Hrista, Sina Tvog, istinitog i svemoćnog Boga, koji sacaruje Tebi zajedno sa Svetim Duhom. Daj, da se imenom Jedinorodnog Sina Tvog isceli ruka kneževa. - Čim se sveti tako pomoli, odmah se Valerijanova ruka isceli, i postade zdrava kao i ranije. Tada knez predade dečaka ocu njegovom, rekavši mu: Uzmi sina svog i vodi doma, i usavetuj ga da bogovima prinese žrtvu, da ne bi poginuo.
Odvevši sina svog doma, Gilas ga mnogim laskama mamljaše u svoje bezbožje: priređivaše gozbe, dovođaše pevačke horove; pred Vitom svirahu na milozvučnim muzičkim instrumentima; pred njegovim očima igrahu divne devojke i mladići; pevahu se svetovne ljubavne pesme, govorahu se mnoge zavodljive reči, - da bi na taj način bilo ulovljeno u sujetu srce mladoga Vita. No dijamantska duša blaženoga dečka ne mogaše se ničim pokolebati, jer on u srcu svom imađaše ljubav Božiju koja pobeđivaše svaku svetovnu ljubav; on ne obraćaše pažnju ninašta što se pred njegovim očima pevalo i činilo; samo s očima neprestano uperenim k nebu, on iz dna srca uzdisaše i govoraše: Bože moj, ne prezri srce skrušeno i smireno!
Potom Gilas naredi da se za njegovog sina spremi ložnica; on je najbogatije udesi: zidove okiti zlatotkanim zastorima, pod zastre divnim ćilimima, prozore ukrasi bisernim zavesama, postelju uredi najraskošnije, i svu dvornicu ispuni svakovrsnom lepotom. I tu zatvori svoga sina, odredivši najlepše device da mu prislužuju, eda bi ga nekako zavele. A celomudreni i sveti dečko, preklonivši kolena, moljaše se k Bogu, govoreći: Bože Avramov, Bože Isakov, Bože Jakovljev, Bože Oče vozljubljenog Sina Tvog, Gospoda Isusa Hrista mog! pogledaj na mene, i pomiluj me, i ukrepi me silom Tvojom, da zlobna i bezakona zmija ne bi mogla ostvariti želju svoju na meni, sluzi Tvome, i da se neznabošci ne bi narugali vernim slugama Tvojim i rekli: gde je Bog njihov?
Dok se sveti dečak tako moljaše, iznenada zasija u ložnici neiskazana svetlost i ukazaše se lica svetlonosna, plamenolika, kao buktinje, njih dvanaest na broju; a oseti se i neizraziv miomir, koji od onih lica izlažaše i toliko se po vazduhu razlivaše da ispuni svu kuću onu, te otac svetoga Vita, sa svima ukućanima, udivljen i zaprepašćen, povika: Kakvo je ovo veliko čudo! Otkuda izlazi takav miomir, kakav ni u hramovima bogova naših nikada ne osetismo? Zatim reče: Bogovi dođoše u kuću moju k sinu mome. I stade radoznalo ispitivati, otkuda dolazi taj miomir. I prišavši k vratima sinovlje ložnice, i zavirivši unutra, on ugleda anđelska lica, krilata kao orlovi, koja blistahu neizrecivom lepotom i pevahu: Svjat, svjat, svjat Gospod! - Od tog silnog bleska Gilas odmah oslepe, jer imađaše nečiste oči, nedostojne da gledaju anđelsku svetlost, skrivenu na nebesima. Jer ovu svetlost mogu gledati samo oni koji imaju čiste duševne oči.
Blaženi Vit, videvši da mu otac oslepi, bi tronut prirodnom ljubavlju prema njemu, i stade se moliti za njega Bogu da se smiluje na njega. Završavajući svoju molitvu on dodade: Ipak, Gospode, neka se izvrši ne moja volja nego Tvoja; i neka bude onako kako je ugodno Tebi!
A Gilas od silnih bolova u očima zapomagaše na sav glas: Avaj meni! izgubih svetlost očiju mojih, i silni me bolovi muče! - Svi ukućani njegovi, robovi i robinje, videći gospodara svog gde veoma pati od očiju, plakahu tako, da se kuknjava njihova čula po susednim kućama, te na taj način ceo grad ubrzo saznade šta se dogodilo Gilasu. I odmah počeše dolaziti mnoga domu njegovom; hitno dođe i sam knez Valerijan. Ugledavši Gilasa slepa gde ga sluge pridržavaju a on jauče od bola, Valerijan upita kako je oslepeo. Gilas mu odgovori: U ložnici sina mog videh bogove krilate; oči im behu kao zvezde, a izgled kao munja; ne podnevši blesak njihov, oči mi oboleše, i ja izgubih vid. - Valerijan na to reče: Nesumnjivo da su ti bogovi, koje si video, veoma moćni; stoga treba da im se pomoliš, da te iscele. - I uzevši slepog Gilasa Valerijan ga odvede u Zevsov hram. I Gilas se tamo moljaše govoreći: O Zevse, svemoćni bože! Ako isceliš oči moje, prineću ti bezbrojne žrtve, prineću ti na žrtvu zlatorogog telca; tako isto i tebi, o boginja Vesta, privešću čiste device, ako mi ukažeš pomoć.
Tako se moljaše Gilas ništavnim bogovima svojim; i ne samo ne dobi od njih isceljenje, nego još jače bolove osećaše. A sveti Vit, preklonivši kolena svoja ka Gospodu, moljaše se za oca svog u ložnici svojoj, govoreći: Gospode, Ti si slepog Toviti prosvetio; ukaži milost ocu mome, ako on pozna Tebe. - Zatim se Gilas, vođen svojim slugama, neisceljen vrati iz idolskog hrama kući svojoj, jaučući. Došavši kući, on uđe u sobu, u kojoj sveti Vit uznošaše Bogu žrtvu hvale, pripade k nogama njegovim i reče: Mili sine, isceli me! - Sveti Vit ga upita: Hoćeš li, oče da budeš zdrav? Gilas odgovori: Hoću, čedo, i veoma želim. Sveti mu reče: Ako hoćeš da dobiješ isceljenje, onda se odreci Zevsa, Herkula, Junone, Minerve, Veste, Apolona. Gilas odgovori: Na koji ih se način mogu odreći? Sveti Vit mu reče: Ne nazivaj ih bogovima nego demonima; i idole koje si dosad poštovao, nemoj više poštovati, nego ih smatraj nizašta, jer su to stvari bezdušne i nepotrebne. Obećaš li da ćeš tako postupiti iskrena srca, onda će ti se oči odmah isceliti i prosvetiti. - Gilas reče: Odričem se bogova, i obećavam da ću učiniti sve što mi naređuješ.
Sveti Vit reče: Znam da je srce tvoje okorelo i da su reči tvoje neistinite; ali, iako si nedostojan, ja ću pokazati na tebi silu Gospoda mog radi ovih prisutnih, da bi oni poverovali i proslavili ime Gospoda mog Isusa Hrista. - Rekavši to, sveti metnu ruku svoju na bolesne oči oca svog i pomoli se k Bogu ovako: Gospode Isuse Hriste, Ti si nadprirodno prosvetio oči slepome od rođenja, prosveti oči i ocu mome, iako je nedostojan zbog neverja svog. Učini ovo radi slave svetog imena Tvog, da bi neprijatelji Tvoji videli i postideli se, i da bi se obradovali svi koji znaju i ljube ime Tvoje.
Dok se svetac tako moljaše, gle, sa očiju slepoga spadoše kraste kao krljušt; on postade zdrav i gledaše jasno očima. Ali uskoro, umesto da pozna istinitog Boga i uznese Mu blagodarnost za dobijeno isceljenje, Gilas stade huliti Dobrotvora svog, ovako govoreći sinu: Nije me tvoj Bog iscelio, nego moji bogovi kojima služim i kojima sam obećao prineti žrtve. - I veličaše bogove svoje nečastive, na sav glas govoreći pred svima: Blagodarim bogove moje koji me isceliše. - I otišavši u idolište, on im po obećanju prinošaše pogane žrtve blagodarnosti. A đavo toliko osvirepi njegovo srce i zaslepi zlobom, da on prirodnu ljubav koju imađaše prema sinu pretvori u mržnju, i nameravaše da sina svog, svetog i nevinog dečaka, ubije. No Gospod, čuvajući slugu Svoga, posla anđela Svog da ga sačuva, Jer anđeo Gospodnji u obliku prekrasnog i svetozarnog mladića javi se noću na javi gorespomenutom Modestu, vaspitaču Vitovom, čoveku starom, koji verovaše u Hrista, i reče mu: Uzmi dečka pa otidi s njim do mora; tamo ćete na obaln naći lađicu; uđite u nju, i otići ćete u zemlju koju ću vam ja pokazati. - Modest reče anđelu: Gospode, ja ne znam puta kuda da idem. Anđeo odgovori: Ja ću vas povesti.
Modest odmah ustade, uze svetog dečka Vita, a uze još n njegovu dadilju Kriskentiju, vernu sluškinju Hristovu, i uputi se s njima ka moru, idući za anđelom koji ih je vodio. Kada stigoše na morsku obalu, oni nađoše lađicu, spremljenu im od Gospoda. I reče anđeo svetome Vitu, kao kušajući ga: U koju ćeš zemlju ići? - Sveti Vit odgovori: Kuda nas Gospod povede, tamo ćemo svim srcem ići. Anđeo upita: Imaš li čime da platiš? Dečko odgovori: Onaj kome služimo platiće ti. - Onda uđoše u lađicu, i otploviše od Sicilije. Posle kratke plovidbe oni se obretoše u jednoj italijanskoj pokrajini, zvanoj Lukanija, u mestu Alektorija. I kada pristadoše uz obalu i iziđoše iz lađe, odmah postade nevidljiv anđeo Gospodnji koji beše s njima u obliku mladića. Oni onda krenuše i dođoše do reke, zvane Silar, koja se ulivala u more iz Lukanijske oblasti. Tu se kraj reke odmoriše pod jednim divnim lisnatim drvetom. To im se mesto veoma dopade, i oni se tu nastaniše, a Bog im šiljaše hranu. Kao što u staro vreme po zapovesti Božjoj gavran hranjaše u pustinji svetog proroka Iliju (3 Car. 17, 4), tako i ove svete hranjaše orao donoseći im hranu svakog dana. I stade sveti Vit tvoriti mnoga čudesa, jer ime njegovo postade slavno u celom kraju onom blagodareći Bogu koji proslavlja sluge Svoje. Pri tome i demoni, koje sveti Vit izgonjaše iz ljudi silom Božjom, zapomagahu: "Šta je tebi do nas, Vite? Došao si pre vremena da nas pogubiš!" - I sticahu se ljudi k svetome Vitu sa bolesnicima svojim. A on, isceljujući ih sve molitvom i krsnim znakom, učaše ih poznanju istinitog Boga i držanju zapovesti Njegovih. I mnogi neverni, obraćajući se Hristu Bogu, primahu sveto krštenje.
U to vreme sin cara Dioklecijana paćaše od besnila, i bes vikaše na njegova usta govoreći: Neću izići odavde dok ne dođe ovamo Vit lukanijski! A car upita: Gde možemo pronaći toga čoveka? Demon odgovori: Pronaći ćete ga kraj reke Silara. - Car onda odmah posla u Lukaniju naoružane vojnike, da mu brzo dovedu Vita. Stigavši na ukazano mesto, vojnici obretoše Hristovog vojnika gde se kraj reke moli Bogu, i upitaše ga: Jesi li ti Vit? Sveti odgovori: Da, ja sam. Vojnici mu rekoše: Zove te car Dioklecijan. Na to sveti Vit reče: Ja sam mali i bedni dečak; zbog čega sam potreban caru? Vojnici odgovoriše: Njegovog sina muči demon, i zato te zove. A sveti Vit reče: Onda hajdemo u ime Gospodnje.
I krenu s vojnicima na put u Rim; s njim pođe i sveti Modest, a blažena Kriskentija im sledovaše izdaleka. Kada stigoše u, Rim, vojnici izvestiše cara o dolasku Vita. Dioklecijan naredi da ga uvedu kod njega. Kada sveti stupi pred cara, car se začudi njegovoj lepoti: jer sveti Vit zaista beše divan mladić; lice mu beše kao lice anđela, oči - kao sunčani zraci, pošto beše pun blagodati Hristove. I Dioklecijan ga upita: Jesi li ti Vit? No sveti mu ne dade odgovora. Tada car stade raspitivati Modesta, želeći da od njega sazna o njima. Ali Modest, budući star i prost, ne mogaše odgovoriti caru kako treba. Car izgrdi Modesta ružnim rečima, i htede ga oterati ispred sebe. Tada sveti Vit otvori usta svoja i upita cara: Zašto tako grozno raspituješ starca, kao mladića? Trebalo bi da ga poštuješ bar radi sedih vlasi njegovih. Car na to reče svetome Vitu: Otkuda tebi smelost da tako ljutito i gnevno govoriš nama, unižujući naše dostojanstvo? Sveti odgovori: Mi nemamo gneva, jer primismo duh blagosti od Hrista Gospoda našeg, i podražavaoci smo golubije krotosti. Jer Učitelj naš je po prirodi dobar, po vlasti velik, po naravi blag, smiren i krotak; stoga i učenici njegovi treba da su krotki i smireni srcem, a ne jarosni i gnevljivi, kako nas ti nazivaš.
Dok svetac to govoraše, bes iznenada srahovito povika ustima carevog sina govoreći: O, Vite! Zašto me pre vremena tako ljuto mučiš? - No svetac ne odgovori besu. A Dioklecijan upita svetog Vita: Možeš li isceliti sina moga? Sveti odgovori: Sin tvoj može ozdraviti, ali mu ja ne mogu dati zdravlje: Hristos, Sin Božji, čiji sam sluga, ako uzaželi, može ga lako preko mene, sluge Svoga, izbaviti od nasilja demonskog, jer je svemoćan.
Tada Dioklecijan stade moliti svetoga Vita da mu isceli sina. Prišavši besomučniku, sveti metnu ruku na glavu njegovu i reče: U ime Gospoda našeg Isusa Hrista, duše nečisti, iziđi iz stvorenja Božjeg! - I odmah iziđe bes iz carevog sina, ali ne bez štete po prisutne: jer, po popuštenju Božjem, đavo iznenada ubi mnoge neverne, koji se svetom Vitu podsmevahu rečju ili u mislima svojim, i gadne duše njihove odnese kao svoj plen u ad.
Ugledavši sina svoga zdravim i mnoge od prisutnih mrtvima, car se i divljaše i užasavaše. I umesto da pozna silu imena Hristova i proslavi jedinog istinitog Boga, on smišljaše u sebi kako da Vita privoli na svoje bezbožje. Poganog bezakonika Dioklecijana prelašćavaše i lepota svetoga mladića, i on mu stade laskavo zboriti govoreći: Poslušaj me, premili Vite, i zajedno sa mnom prinesi bogovima žrtve, pa ću ti dati pola carstva moga, i obdariću te mnoštvom zlata, srebra i skupocenih stvari, i obući ću te i carsku rizu, i bićeš mi najprisniji prijatelj. - Sveti Vit odgovori: Carstvo tvoje i bogatstva tvoja nisu mi potrebni, jer imam Gospoda Boga mog; ako Mu verno budem služio, On će me obući u neraspadljivu i presvetlu odeću besmrća u carstvu nebeskom. - Ne govori tako, Vite, reče Dioklecijan, nego se sažali na život svoj i prinesi bogovima žrtvu, da ne bi, posle raznovrsnih muka, poginuo gorkom smrću. - Sveti odgovori: Ja neiskazano žudim za mukama kojima mi ti pretiš, da bih mogao prići k vencu koji Gospod obeća izbranima Svojim.
Tada Dioklecijan naredi da svetog Vita i Modesta vrgnu u najmračniju i najsmrdljiviju tamnicu, da na svakog posebno stave okove teške po deset puda,[37] i da carskim prstenom njegovim zapečate vrata i prozor, kako im niko ne bi mogao doturiti hleba ili vode, jer je mučitelj želeo da ih umori glađu i žeđu.
Kada sveti biše zatvoreni u tamnici, tamo ih iznenada obasja svetlost, koju i stražari videše zavirivši kroz rupicu. A sveti Vit gromko vikaše k Bogu, govoreći: Dođi nam u pomoć, Bože! Pohitaj i izbavi nas od ovih uza, kao što si izbavio tri mladića iz užarene peći i Suzanu od bezakonih lažnih svedoka (Dan. gl. 3 i 13).
Dok se sveti tako moljaše, zatrese se zemlja u tamnici, i prevelika svetlost zasija, i neiskazani miomir razli se po vazduhu. I javi mu se Gospod naš Isus Hristos, i reče: Ustani, Vite! drži se i budi jak, jer sam ja svagda s tobom. - Rekavši to, Gospod postade nevidljiv, a okovi spadoše sa svetih sužanja Vita i Modesta, i postadoše kao prah. I ustadoše sveti i stadoše pevati: Blagosloven Gospod Bog Izrailjev što pohodi i izbavi ljude Svoje (Lk. 1, 68). A čujahu se i anđelski glasovi koji im pripevahu. Stražari pak, videći neiskazanu svetlost i čujući anđelske glasove, prepadoše se i postadoše kao mrtvi. Zatim, kada dođoše k sebi, otrčaše caru s trepetom i obavestiše ga o svemu što videše i čuše. A car, pripisujući sve to mađijama hrišćanskim, pozva k sebi upravitelja pozorišta i naredi mu da za sutradan spremi gledalište na kome je želeo baciti sužnje zverovima da ih pojedu. Pri tome govoraše: Videću, da li će Hristos moći da ih izbavi iz mojih ruku.
Sutradan svete sluge Hristove biše izvedeni na gledalište. Sveti Vit sokoljaše blaženog Modesta, vaspitača svog, govoreći: Ne plaši se, oče, budi junačan, i ne boj se oružja đavoljeg, jer nam se približava venac naš. - Naroda na gledalištu beše vrlo mnogo: oko pet hiljada ljudi, osim žena i dece, kojih bejaše bezbroj. I Dioklecijan upita svetoga Vita: Vite, gde se nalaziš sada? - Ne odgovarajući ništa mučitelju, sveti Vit podiže oči svoje na nebo. Car ga ponova upita: Gde se sada nalaziš, Vite? Svetac odgovori: Nalazim se na gledalištu; a ti čini brzo što želiš činiti. Dioklecijan mu reče: Sažali se na dušu svoju, Vite, i prinesi žrtvu velikim bogovima. Sveti odgovori: Ne bilo dobra tebi, đavole, vuče grabljivi, zavodniče duša! Ja se divim tvome bezumlju, jer ti, videći čudesa Božja, nisi poznao Boga, i ne stidiš se da me rečima svojim odvraćaš od Boga mog. Ja sam ti već ne jedanput rekao, da neću prineti žrtve bogovima tvojim koji su ustvari demoni, a ti mi opet bestidno predlažeš svoje bezbožne savete. Psu govore: idi napolje! - i on, stideći se, odlazi; a ti ne znaš za stid. Ja imam Hrista, Boga mog, kome dosad služim i prinosim žrtvu hvale od srca svog; a odsad mi ostaje samo jedno: da sav postanem žrtva živa Njemu.
Neizmerno razjaren car, umesto da zverove pusti na mučenike, naredi da se odmah užari peć i veliki kazan, i da se u njemu rastopi olovo, sumpor i smola. Zatim naredi da u taj ključali i klokoćući kazan bace samoga Vita, rekavši: Sada ćemo videti, da li će mu pomoći Bog njegov. - Sveti pak Vit, ogradivši sebe krsnim znakom, uđe usred kazana koji je bučao kao more. I tog časa siđe anđeo Gospodnji, oduze silu ognju i rashladi žar i vrelinu kazana; i stajaše mučenik kao usred kupelji i pojaše ka Gospodu, govoreći: Ti si, Gospode, preko slugu Tvojih Mojsija i Arona izbavio Izrailjce iz teškog ropstva egipatskog, javi milost Svoju i nama, radi slave svetog imena Tvog. - Potom, pogledavši u cara, reče: Dioklecijane, blagodarim tebi i tvojim slugama što mi načiniste udobno kupatilo; samo nedostaje sapuna.
Sav pak narod, videvši šta se događa, gromoglasno povika: Mi nikada ne videsmo takvo čudo! Zaista je istinit i velik Bog ovoga dečka! - I iziđe sveti iz kazana bez ikakve povrede na telu svom; štaviše, telo njegovo belo kao sneg, svetljaše se još jače; i sveti pevaše, govoreći: Ispitao si me, Gospode, kao zlato ognjem, oprobao si me, i u meni se ne nađe nepravda (sr. Ps. 16, 3).
Zatim stade koriti cara: Zastidi se, đavole, sa ocem tvojim Satanom, videći koliku silu Gospod moj javlja na meni, sluzi Svome! - A car, plamteći još većom jarošću, naredi da dovedu strašnog, velikog i ljutog lava, čiju ni samu riku ljudi ne mogahu podneti. I reče car svetom Vitu: Zar će i ovoga mađije tvoje pobediti? Mučenik odgovori: Bezumniče i nerazumniče, zar još nisi poznao silu Hrista koji je sa mnom, čiji će me anđeo uskoro uzeti iz tvojih krvničkih ruku? - I kada lav iđaše ka svetitelju, svetitelj se prekrsti svetim krstom, i lav pade pred noge njegove i lizaše mu stopala. I reče sveti Vit caru: Evo čak i zver odaje čast Bogu mom, a ti ne želiš da poznaš Tvorca svog; no i sada kada bi hteo poverovati u Njega, ti bi dobio spasenje. Car odgovori: Veruj u Njega ti i rod tvoj. A svetitelj, osmehnuvši se, reče: Pravo si rekao, jer ja i sav rod moj, preporođeni banjom svetog krštenja, nadamo se dobiti venac života u carstvu Boga našeg.
U to vreme poverova u Hrista mnogo naroda, oko hiljadu ljudi. A car upita mučenika: Šta je to, Vite, te ti ni oganj ni zver ne mogu naškoditi? Kakvim ih to vradžbinama ukroćuješ, i izazivaš kod naroda divljenje, te mnogi veruju tvojim vradžbinama? Mučenik odgovori: Ja nikakvim vradžbinama ne ukroćujem ni oganj ni zvera, nego sve to čini sila Hrista Boga mog. I oganj i zver, kao sazdanja Božja, pokoravaju se volji Sazdatelja svoga a ne meni, i poštuju Tvorca svog a tebi nanose veliku sramotu: jer oganj, iako bezdušna tvar, i zver, iako beslovesno stvorenje, znaju Boga koji ih je sazdao; a ti iako imaš razumnu dušu, ne želiš da poznaš Boga, te se pokazuješ gori od beslovesne i bezdušne tvari.
Tada naredi car da na mučilišno drvo obese svete mučenike, Vita i Modesta, a sa njima i svetu Kriskentiju, dojilju Vitovu, koja došavši tamo, izjavi da je hrišćanka i izruži cara zbog njegovog bezbožja i nečoveštva. Potom zapovedi car da gvozdenim noktima stružu obnažena tela svetih mučenika. I reče sveti Vit caru: Ti pokazuješ da je tvoja sila nemoćna i dostojna podsmeha, kada mučiš ženu.
I sveti mučenici biše mučeni tako bezdušno, da im od struganja meso pootpada i viđahu im se gole kosti i sva iznutrica. I zavapi sveti Vit ka Gospodu: Bože, u ime Tvoje spasi nas, i silom Tvojom izbavi nas! - I odmah se strahovito zatrese zemlja, i udariše gromovi i munje, te popadaše idolski hramovi i izginuše mnogi od prisutnih nevernika: neki biše zatrpani porušenim zgradama, a neki munjama i gromovima pobijeni. I sam car se prepade od straha, pa pobeže sa gledališta bijući se po licu i vičući: Teško meni, jer me pobedi jedan tako mali dečak! - Utom anđeo Gospodnji, odrešivši svete mučenike od mučilišnog drveta, prenese ih u Lukaniju na njihovo mesto kraj reke Silar, i tamo ih stavi pod drvetom, pod kojim se oni i pre behu zaustavili kada dođoše iz Sicilije.
Dok se sveti nalažahu pod tim drvetom, k njima se slegoše tamošnji hrišćani. Potom se sveti Vit pomoli Bogu, govoreći: Gospode Isuse Hriste, Sine Boga živoga, primi u miru duše naše k Sebi; a one koji uzažele poštovati spomen stradanja našeg u slavu Tvoju, njih sačuvaj od svakoga zla ovoga sveta i nesmetano ih prevedi u nebesko carstvo Tvoje.
Kada se svetac tako moljaše, ču se glas s neba koji mu govoraše: Uslišena je molitva tvoja! - Onda se sveti obrati prisutnim hrišćanima i reče: Braćo, tela naša sahranite ovde, a mi ćemo, po odlasku našem, moliti za vas Gospoda da dobijete sve što ištete za vaše spasenje, i da vas Hristos izbavi od neprijateljstva đavoljeg.
Posle ovih reči sveti mučenici s radošću zajedno predadoše jednovremeno duše svoje u ruke Božije. A vernici uzeše česna tela njihova, obaviše ih plaštanicama sa mirisima i česno pogreboše na tom istom mestu zvanom Marjane. Sveti Vit postrada sa svetim Modestom i Kriskentijom petnaestog juna[38] za vreme rimskog cara Dioklecijana, dok među nama caruje Gospod naš Isus Hristos, kome čast i slava kroz sve vekove. Amin.
Sveti Vid
Izvor: KM Novine :: © 2014 - 2016 :: Hvala na interesovanju
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
