Izvor: Danas, 04.Jun.2015, 09:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Veličanje poniženja
Dok sam čitao šta je o budućem odnosu Rumunije prema Kosovu rekao novoizabrani predsednik grupe "Prijatelji Srbije" u Evropskom parlamentu, setio sam se reči Pjera Beranžea (1780-1857). O oficijelnom i preko većine tadašnjih francuskih medija građanima nametanom stavu prema pobedničkim silama koje su okupirale Francusku posle prvog Napoleonovog pada sa vlasti 1814. godine, pomenuti francuski pesnik je napisao: "Koliko se mi radujemo svojim prijateljima. Svojim prijateljima - neprijateljima".
>> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << />
Uz pomoć stranih bajoneta tek uspostavljena francuska vlast upinjala se da uveri svoj narod da su okupatori zapravo oslobodioci, odnosno da su oni čiji su nacionalni interesi bili suprotni francuskim, te su se zbog toga uporno borili protiv nje, u stvari njeni prijatelji. To je moralo da izazove ciničnu reakciju velikog dela francuske javnosti. Jedno je priznati poraz i prilagoditi se realnosti, a drugo je mazohistički - do identifikacije sa njima - veličati pobednike (pa i njihove vazale), a omalovažavati sebe.
Tim putem je posle 2000. godine, ne baš tako retko, išla oficijelna Srbija. A i dalje, nažalost, to povremeno čini. Pa se tako kunemo u prijateljstvo sa onima koji rade protiv našeg teritorijalnog integriteta i na druge načine podrivaju naše nacionalne interese. U redu - sila Boga ne moli! Sa jačima moramo da tražimo neki zajednički jezik, makar skretali pogled sa nepravde koju su nam učinili, ili nam je i dalje čine. Takođe, kada oni to od nas traže, racionalno je da se trudimo da sarađujemo i sa partnerima tih sila u našem regionu, bez obzira na to da li bi nam nametnuti model saradnje odgovarao da iznad nas ne visi - a zlokobno visi - mač postmodernih okupatora.
To sve ima smisla do neke granice tj. kako bismo pokušali da minimiziramo štetu i koliko-toliko zaštitimo nacionalne interese. Ali je kontraproduktivno ako se toliko uživimo u naturenu ulogu, ili pak lično-partijski interesi totalno zasene nacionalne, da na tom nivou počnemo da radimo protiv svojih interesa. Nažalost, baš to se prečesto dešava(lo) na relaciji Beograd - prestonice vodećih zapadnih sila. Na način koji je sa (geo)političkog stanovišta neozbiljan, mi smo prihvatili da fanatično sledimo ciljeve za koje one žele da budu naši prioriteti, i da radi njih pristajemo na gotovo sve. Sada mislim na od 2008. godine vladajući princip: "EU nema alternativu" i druge vidove maksimiziranja tek donekle neizbežne štete.
Tako svima šaljemo poruku da smo zbog tzv. evrointegracija spremni da progutao i ono što, kako naš narod kaže, ne bi "ni pas s maslom". Zbog toga nas više niko ozbiljno ne shvata, odnosno kada se o nama radi dalje i bliže okruženje se ponaša kako ni sa jednom drugom zemljom. Otuda, iako na prvi pogled deluje do neverice frapantno, ne treba ni da nas čudi paradoks da rumunski političar koji se izdaje za prijatelja Srbije, otvoreno kaže da se zalaže za to da njegova zemlja okrene potpuno neprijateljski list u vezi sa nama, odnosno da što pre, po pitanju odnosa prema tzv. nezavisnosti Kosova, usaglasi stav sa većinom članica EU. Drugim rečima da je došlo vreme da prizna nakaradnu kosovsku kvazidržavnu tvorevinu.
Srbiju pritiskaju i ucenjuju velike sile sa kojima smo se sukobili krajem 20. veka. Nastoje da nas gaze države u okruženju sa kojima smo kroz istoriju uglavnom imali značajnije razmirice. Sve to je razumljivo. Ali nije kada se tom trendu priključe i mnogi u zemljama sa kojima imamo tradicionalno dobre odnose. Među njima je i Rumunija, u kojoj se, ne bez razloga, dugo smatralo da ona ima samo dva prijatelja u okruženju: Srbiju i Crno more. A sada nas i Rumuni ucenjuju izmišljenim "vlaškim pitanjem" i na nama leče frustracije proizašle pre svega iz njihovog objektivnog "moldavskog problema".
U krajnoj liniji za to smo više mi krivi nego oni. Svojom snishodljivošću, lakomislenošću i autošovinizmom - kao magnet privlačimo nevolje. Ko sebe ne voli, nemaju razloga da to čine ni drugi, makar u prošlosti prema njemu bili prijateljski nastrojeni. (Geo)politika je surova stvar. O tome je krajnje vreme da razmislimo, te se u skladu sa tim suštinski postavimo. Jedno su pragmatizam i svrsishodni oportunizam, a drugo je sa nacionalnog stanovišta (geo)politička iracionalnost.
Ako to naši političari utuve u glave i više se ne budu sumanuto pravili da su nam neprijatelji navodno prijatelji ili da su bilo kakve integraciji Srbiji važne od nje same, već se postave na racionalan način iz koga bez nepotrebnih iluzija proizilazi interesna saradnja sa bilo kime (ako je ona moguća), i naši potvrđeni neprijatelji bar malo će nas respektovati i u skladu sa tim razmišljati o nekim kompromisima sa nama (umesto tvrdoglavog insistiranja, kao sada, na raznim antisrpskim krajnostima). A tradicionalni prijatelji neće sebi olako dopuštati da kada se radi o nama skliznu u sferu drskosti i bezobrazluka!
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
