Izvor: Politika, 15.Jun.2014, 16:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vatikan neće priznati Kosovo
Poplave su bile poziv i opomena svima nama da ne smemo toliko da gledamo na granice, već da otkrivamo da se svi nalazimo na istoj lađi života
U potopu biblijskih razmera jedan nadbiskup postao je – šef kriznog štaba! Kao predsedniku „Karitasa” u Beogradu, Stanislavu Hočevaru, beogradskom nadbiskupu, bilo je predodređeno da predsedava kriznim timom okupljenim kako bi pomogli poplavljenima u Srbiji.
Prvih dana u Šapcu, njihovi ljudi su za volontere pravili >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << hranu. Samo u te svrhe utrošeno je 20.000 evra.
Pomoć dobrotvorne organizacije Katoličke crkve „Karitas”, koja ima svoje ogranke širom sveta, za najugroženije u našoj zemlji iznosi više od milion evra, a Srbiji su, preko beogradske kancelarije „Karitasa”, donacije do sada uputile mnoge evropske zemlje, među kojima Austrija, Italija, Slovenija, ali i SAD i Japan.
– Za rad „Karitasa” zaduženi su vernici laici, ne klirici. Crkva samo u zvaničnoj formi prati njihov rad koji je namenjen ljudima direktno, bez ikakve razlike. Ne gleda se kojoj nacionalnosti ili konfesiji ljudi pripadaju. Videvši da su potrebe veoma velike, pre svega u Šapcu, Valjevu, Krupnju, Smederevskoj Palanci, Svilajncu i Paraćinu, unutar tih krajeva, izabrali smo dugoročno 5.600 porodica kojima ćemo pomoći. Prioritet su imali slučajevi gde je ugrožena cela porodica. Osim hrane, odeće i lekova, stigla su 64 velika isušivača pomoću kojih će se kuće i velike prostorije sušiti. Tu su mnogo pomogli predstavnici „Karitasa” iz Austrije, Italije i Slovenije. Do sada je pod našim vođstvom došlo 40 velikih šlepera s humanitarnom pomoći. Svaki dan se ta hrana i urgentna pomoć deli. Tako će biti dokle god je to nužno. A već sada se svakog dana jače naslućuje potreba po rehabilitacionom planu. To znači da će oni koji su imali useve dobiti seme, a obezbedićemo i pomoć u živini. Taj program će trajati šest meseci – kaže u razgovoru za „Politiku” nadbiskup beogradski Stanislav Hočevar.
Kako ste doživeli solidarnost bivših jugoslovenskih republika u nezapamćenim poplavama? Treba li da nam se dogodi velika nesreća, pa da shvatimo da smo najbliži jedni drugima?
Voda je, na neki način, sakrila granice. U takvim elementarnim nepogodama, pozvani smo da svu pažnju usmerimo na dostojanstvo čoveka, a ne da gledamo kojoj naciji, kome pokretu ili kojoj stranci pripada. Teško je da će ta svest o odgovornosti biti trajno prisutna. Upravo u tome vidim zadatak crkava i verskih zajednica da neprestano govore o tome, da se jače povežemo i stvaramo solidarnost. Nijedna država se ne može sama izboriti s rekama. Ovo je bio poziv i opomena svima nama da ne smemo toliko da gledamo na granice, već da otkrivamo da se svi nalazimo na istoj lađi života.
I na globalnom nivou smo svedoci takvog povezivanja. Da li su Pravoslavna i Rimokatolička crkva posle Ekumenske deklaracije, koju su u Jerusalimu potpisali papa Franjo i vaseljenski patrijarh Vartolomej, učinile još jedan korak ka zbližavanju ili ujedinjavanju hrišćana?
Poglavari Katoličke i Pravoslavne crkve znali su mudro da iskoriste istorijske momente. Ali u Jerusalimu su bile kao i u Rimu 8. juna okupljene tri abramitske religije: muslimani, Jevreji i hrišćani. Poglavari Istočne i Zapadne crkve su znali da upotrebe momenat kada se približava 1.700 godina prvog ekumenskog vaseljenskog Sabora u Nikeji. Sada i rimski episkop i carigradski patrijarh žele da se ponovo sastanu episkopi Istočne i Zapadne crkve. To je svakako veliki korak u pozitivnom pravcu.
Vi smatrate da susret u Jerusalimu pokazuje da moramo više gledati na teološka pitanja, a ne da se zaustavljamo na području istorije i konflikata.
Ne smatram da istorija nije važna, već da ne smemo u postizanju naših crkvenih teoloških pitanja mešati istoriju i teologiju. Mi se u Beogradskoj nadbiskupiji veoma zauzimamo i za što integralnije upoznavanje istorije. Ja se uvek zauzimam da dođe što pre do susreta istoričara iz čitave nekadašnje Jugoslavije kako bi najpre evidentirali sve problematične tačke, da bi tako omogućili i državama da vide kojim putem u stručnim komisijama razrešavati ova pitanja. Potrebna je neka međudržavna komisija da se bavi tim stvarima. Ovako, više govorimo emotivno, nego stvarno. Ni jedna ni druga strana ne sme ništa zataškavati, ali ne možemo ni autoritativno govoriti dok se ne prouči baš sve. Ali, na crkvu kao crkvu moramo gledati teološkim vidicima. Odnose među crkvama moramo posmatrati s filozofsko-teološkog gledišta. Ne možemo, kada govorimo o odnosima Pravoslavne i Katoličke crkve, uvek na prvom mestu pominjati neke istorijske događaje i njime podređivati teološku stvarnost. Reč je o spajanju ljudi.
Da li ste, možda, tokom nezvaničnih razgovora sa zvaničnicima SPC, od njih čuli stav o kanonizaciji kardinala Alojzija Stepinca, s obzirom na to da se SPC do sada zvanično nije izjašnjavala o tome?
U zvaničnim razgovorima niko od zvaničnika SPC nije pominjao kardinala Stepinca, ali nezvanično smo o tome često razgovarali. Ovo pitanje je u javnosti vrlo aktuelno. Mnogo toga je bilo i u novinama, ali onda, kada je kardinal Stepinac proglašen za blaženog, u prošlom milenijumu, tada čini se nije bilo nekih posebnih reagovanja. Sada kada je reč o kanonizaciji, pažnja je, što je razumljivo, mnogo veća. Mislim da nije dobro da, kada je reč o crkvi, govoriti o tome po hodnicima. Barem hrišćanske crkve imaju vrlo jasnu piramidu odgovornih i treba uspostaviti dijalog. S naše strane, bilo Katoličke crkve u Srbiji, bilo apostolske nuncijature, postoji apsolutna spremnost za stalni dijalog. I mi smo spremni da se o svim otvorenim pitanjima mirno razgovara.
Često se govori o mogućoj poseti pape Srbiji? Da li bi uskoro to moglo da se dogodi?
Prilika je veoma mnogo. Srbija ide putem evropeizacije, a i mi i zapadna Evropa moramo se jače evropeizirati. Reč je o jednoj novoj reintegraciji čitave Evrope na temelju objektivnih vrednosti. Sam taj proces nudi veoma mnogo prilika da o tome govorimo, nisu nužni samo neki istorijski događaji. Recimo, nikada nismo jače definisali koji je tipičan doprinos Istočne crkve tom povezivanju Evrope. Uvek je bilo tako da je zapadno hrišćanstvo jače naglašavalo neke vidike, a istočno zbog drugačije istorije druge vidike. Recimo, na Zapadu je uvek pred očima univerzalna crkva, a rimski papa je samo prvi u tom mnoštvu lokalnih crkava, dok se na Istoku razvio drugačiji sistem autokefalnih crkava i uvek je jače naglašena lokalna crkva koja se tokom istorije previše identifikovala s jednim narodom. To je s jedne strane dobro, ali i opasno. Na Zapadu crkva može da bude previše univerzalna i da se premalo ukoreni u jedan narod, a na Istoku je opasnost da dođe do prevelikog prožimanja nacionalnosti i hrišćanstva, koje je uvek univerzalno. Posle dva milenijuma imamo iskustva i jednog i drugog, zato su sada ove prilike da to bolje proučavamo. Srbija koja je na granici Istoka i Zapada ima u svom naručju i jednu i drugi tradiciju i bilo bi važno da upravo ona tim važnim pitanjima posveti mnogo više pažnje. Da Srbija omogući da Istočne crkve u Evropi dolaze do jačeg izražaja. Politički očevi EU su, recimo, svi katolici.
Najavljena je poseta ministra spoljnih poslova Vatikana Srbiji posle 11 godina. Šta će biti teme razgovora u Beogradu? Jedna od najavljenih tema je i Kosovo. Da li to može značiti da Sveta stolica menja stav Vatikana prema nezavisnosti Kosova?
Ne, stav Sveta stolica ne želi da menja. Reč je samo na tome da se što bolje Sveta stolica na licu mesta informiše o svemu, da se u redovnim susretima razmenjuju iskustva i pronađu što bolja rešenja za budućnost. Inače je glavni cilj ove posete to što je Srbija na novom putu i treba zajedno sagledati te perspektive Srbije za budućnost. To zahteva na svim područjima jaču saradnju, pre svega i na pedagoško-kulturnom području.
Da li će možda tema razgovora biti i dolazak pape Franje?
Ne, koliko ja znam, neće.
Mislite li da bi zvanični Beograd, s obzirom na to da Sveta stolica zauzima čvrst stav o nepriznavanju Kosova, trebalo više da utiče na našu crkvu da bude posrednik dolaska svetog oca u Srbiju? Da li mislite da naše vlasti i naša crkva tu nisu dovoljno pragmatični, u pogledu dolaska pape, jer ne posmatraju svetog oca i kao šefa države Vatikana?
Do sada nas je istorija jako opterećivala, a premalo smo proučavali sva ova pitanja. Nema jačeg i stalnog dijaloga. Mi se susrećemo, ali ne razgovaramo puno. I upravo zato bi trebalo da dođe do jačeg razmišljanja o tom pitanju većinske pravoslavne crkve, države, ali i dijaloga sa manjinskim zajednicama. Odatle treba izneti sasvim jasnu perspektivu da ukoliko će SPC zajedno s državom omogućiti taj dijalog sa Svetom stolicom, to će pomoći svima – i Pravoslavnoj crkvi i državi, kao i nama, kao manjinskoj crkvi. Dok papa ne dođe u Srbiju, naši katolici se smatraju robovima, jer ostali mogu da pozdrave u svojoj zemlji svog poglavara, a katolici ne mogu.
Posle izgradnje katedrale u Prištini, najavljen je zakon koji bi ograničio „buku” s verskih objekata. Kakav ocenjujete položaj katoličkih vernika na Kosovu?
Na Kosovu živi otprilike tri odsto vernika Albanaca koji su katolici. Njihov broj nije veliki, ali zbog istorije i svega što je hrišćanstvo dalo albanskom narodu, posebno među intelektualcima, postoji velika simpatija prema hrišćanstvu. Utoliko više jer je i Katolička crkva omogućila dijalog među svim religijama koje su tu prisutne, ali i osnažila se i njihova veća povezanost sa EU. Zato postoji pozitivan odnos Albanaca prema Katoličkoj crkvi. Znate da mnogi žele ako ne konfesionalno, a ono kulturološki, da slede nauk Katoličke crkve. Ibrahim Rugova je hteo da bude u srcu katolik. Nije tako malo Albanaca muslimana koji su sagradili manje katoličke crkve kao zgrade, upravo kao izraz tog kulturološkog usmerenja ili čežnje. Treba isto tako priznati da postoje i druge tendencije islamskog sveta koji hoće da bude jače povezan s braćom muslimanima na Kosovu. Zato je na neki način shvaćena ova čežnja da bi imali veliku crkvu... Mnogi katolici, nažalost, odlaze s Kosova i njihov se broj smanjuje zbog neizvesnosti jer su očekivali da će Katolička crkva imati još veću ulogu. Kosovske strukture, bar zvanično, traže uvek saradnju s Katoličkom crkvom, ali pojava da mnogi Albanci katolici zbog neizvesnosti odlaze se ne zaustavlja.
Aleksandar Apostolovski, Jelena Čalija
objavljeno: 15/06/2014
