Izvor: Politika, 03.Avg.2015, 22:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U ratu nisam bila pesnik, nego dete
U antologiji „Prognani Orfeji” Nenada Grujičića nalazi se poezija više od stotinu naših pesnika prognanih iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, kao i sa Kosova i Metohije
Pesnik peva posle rata, čuvena je pesma Dušana Vasiljeva čiji se naslov pamti kao poslovica, a to da je posebno iskustvo egzila, izgnaništva, obeležilo srpsku književnost s kraja 20. veka dokaz pruža pesnik Nenad Grujičić priredivši knjigu „Prognani Orfeji, antologija srpske izbegličke poezije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, sa Kosova i Metohije, s kraja 20. veka” („Brankovo kolo”, Sremski Karlovci).
U ovoj antologiji nalazi se poezija blizu 120 pesnika rođenih pre Drugog svetskog rata, ali i onih mlađih, koji su na svet došli pred početak sukoba u Jugoslaviji. Tu su i pesme Vladete Vukovića, Duška Trifunovića, Milana Milišića, Darinke Jevrić, kao i Moša Odalovića, Stevana Tontića, Miće Cvijetića, Emsure Hamzić, Miloša Kordića, i drugih. Ova poezija, koja se sabrana pojavljuje uoči obeležavanja 20 godina hrvatske vojne akcije „Oluja”, govori ne samo o bolnim osećanjima prognanih Srba, napuštenim kućama i gradovima, već ironično i o samom pojmu izbeglištva: „ne nisam prebegla/odbegla/ izbegla/ bila sam premeštena/ jer takvo je bilo naređenje/ostaviti sve i doći tamo gde nećeš dobiti ništa...”, stihovi su Maje Solar (1980) koja je rođena u Zagrebu, živela u Sarajevu, sa sadašnjim stalnim prebivalištem u Novom Sadu.
„Otišla sam da vidim kuću/ Jedna kritičarka je pisala kako pjesnici u ratu puno koriste motiv kuće/ U ratu nisam bila pjesnik nego dijete/ koje je ostalo bez kuće”, deo je pesme Tanje Stupar Trifunović (1977).
Zoran Bognar
Priređivač Nenad Grujičić primetio je u predgovoru antologije da će ova knjiga otvoriti oči kulturnoj i društvenoj javnosti Srbije, pa i regiona, i da će biti uočena imena koja do sada nisu bila na mapi pesničkih zbivanja.
– Da li je trebalo da se dogode raspad Jugoslavije i katastrofa srpskog naroda da bismo upoznali sami sebe? Proizilazi da se, u vremenu korenskog samozaborava, jugo-krinka na licu nije mogla dugo održati u etničkim vihorima Balkana – zaključuje Grujičić, dodajući da se ova knjiga pojavljuje u trenutku u kojem je pitanje srpskih izbeglica i prognanika suštinski ćušnuto na periferiju državnih institucija.
Pesnik Đorđo Sladoje (1954), koji je 1992. godine iz Sarajeva sa porodicom izbegao u Vrbas, a od 2007. godine živi u Novom Sadu, smatra da je tema izbeglištva i seoba važna ne samo u kontekstu srpske književnosti, već je očigledno aktuelna i u širem svetskom okviru.
– Većina pesnika ove antologije počela je da piše poeziju u susretu s ratnim iskustvom, neki su pod tim uticajem promenili poetike ili pogled na svet. O ovoj temi pisao sam i pre nego što što sam se suočio sa ratnim iskustvom. Jedno je čitati „Seobe” Miloša Crnjanskog pre i posle toga, a meni se desilo to da sam „Roman o Londonu” čitao na sličan način. Tek tada je moguće dokučiti dubinu ovog dela – kaže za naš list Đorđo Sladoje.
Pesnik Zoran Bognar, koji je takođe i antologičar, smatra diskutabilnim sam termin „izbegličke” poezije i da bi možda bio pogodniji izraz „prognanička poezija” ili „uslovljena seoba”. Zatim navodi svoj primer:
– Nisam izbegao iz Vukovara, bio sam tamo do poslednjeg dana, međutim i da se stvari nisu tako desile, svakako bih živeo u Beogradu, jer je to moj izbor. Ipak, pozdravljam napor Nenada Grujičića da uobliči ovakvo jedno delo posle 20 godina vojne akcije „Oluja” i da u njega uključi tako veliki broj pesnika. Mislim da je njegova namera da ova antologija bude svedočanstvo jednog vremena i prostora, uz kataklizmičnu notu – ističe Bognar, koji je o iskustvu egzila pisao i u delu „Ako se mrtvi jednog dana vrate”, kao i u „Vukovarskim elegijama”.
Milica Jeftimijević Lilić (1953), pesnikinja je koja je do 1999. godine živela u Prištini, a potom je došla u Beograd. Ona, pak, misli da „stvari treba imenovati shodno njihovoj suštini i da je sintagmu „izbeglička poezija”, kojom je Nenad Grujičić iz ukupnog savremenog stvaranja izdvojio specifičan način pevanja, iznudila realna životna situacija: nasilno proterivanje velikog broja srpskog stanovništva iz podneblja u kojem su živeli.
– To je, nažalost, takođe iskustvo i mnogih drugih naroda, ali patnja je ista. A iz te realne životne situacije, potom se razvila i izbeglička poezija, koja odiše tugom za izgubljenim domom, za neprirodno prekinutim tokom života, napuštenošću i neukorenjenošću u novoj sredini. A svakako se odavno zna, Valeri je to i definisao kao pesnički kredo, da je poezija iskustvo. I da se najsnažnije peva o proživljenom. Stoga je ova vrsta poezije iskustvena, često sa dokumentarističkom podlogom, toponimima, naznakama u kom prostoru i vremenu se zbiva ono što je predmet poetizovanja. Shodno tome i antologija koju je Grujičić priredio izrasta iz snažnih emocija i nesumnjivo je reč o vrednoj, a ne samo dokumentarističkoj poeziji – kaže Milica Jeftimijević Lilić, koja je svoje izbegličko iskustvo prenela u knjigu „Putopis kože” (SKZ, 2003) čiji naslov, kako je primetila, ukazuje na ono što je duboko proživljeno.
– Iz ovih pesama u antologiji „Prognani Orfeji” može se rekonstruisati izgubljeni život pojedinca i naciona, o kojem gotovo bez izuzetka pevaju svi. I to je ona stvarna, ali nezvanično ispisana istorija, koja se potiskuje na marginu, to je stvarni izraz poraza i nade u koju pesnici, umetnici veruju. U krajnjem slučaju, tu inače i nije reč samo o pojedinačnom iskustvu, pesnici pevaju i u ime onih koji to ne umeju da čine, a poezija zapravo prenosi univerzalne poruke, dodaje Milica Jeftimijević Lilić.
Dragoslav Dedović
Dragoslav Dedović (1963), iz Tuzle je 1992. godine otišao u Nemačku, sada živi u Kelnu. Mišljenja je da ova antologija popunjava prazno mesto u srpskoj kulturi.
– U drugoj knjizi koju sam pisao u Beogradu, u vreme postdiplomskih studija osamdesetih, a koja je izašla u Tuzli, tematizovao sam evropske imigrante, od Ovidija na crnomorskoj obali, preko starca pred jednim nužnikom u Beču, do Valtera Benjamina, koji je izvršio samoubistvo jer ga Španci nisu pustili da izbegne pred nacistima. Znači, pre nego što sam i sam odlučio da odem pisao sam o onima koji su u neizvesnost krenuli pre mene. Naravno, neposredno iskustvo nakon 1992. postalo je toliko dominantno da je egzilantski rakurs od tada bio skoro instiktivan u svemu što sam radio. Uz to, moje apsolutno odbijanje nasilja u vremenu koje je bilo suštinski određeno nasilnim umiranjem, marginalizovalo me je neko vreme unutar kulture kojoj pripadam. Jer je ona tada većinski i namenski veličala nasilje. Otišao sam da ne bih ubijao, i da ne bih bio ubijen. Sve to je bitno odredilo jedan period stvaranja – ističe Dedović, govoreći o osećanju „bačenosti” u svet, kao prirodnom stanju lirskog bića, kao i o tome da pesnik može da bude na dobitku u zemlji koja postaje njegovo „privremeno” boravište zbog suočenja sa drugim i drugačijim.
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
