Izvor: B92, 23.Jun.2014, 16:54 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svi naši Vidovdani
Od Kosovskog boja do našeg vremena Vidovdan je ostao simbol stradanja za slobodu, ali i povod za podele, prevrate i ubistva, koji su menjali tokove istorije. Zato nije čudno što su se mnogi sudbonosni događaji iz naše prošlosti desili upravo tog datuma, piše list Politika.
"Petnaestog juna osvanuće i ove godine veliki praznik Vidovdana, dana nacionalnog sećanja. Taj veliki praznik tuge dobio je posle osvećenoga Kosova i drugi kult, on je dan našeg ponosa. Ali, zar bi >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << bilo dovoljno skrstiti ruke i u ponosu, kao i u tuzi ne razmisliti o Vidovdanu dublje i savremenije o otadžbini. Vidovdan ne sme biti samo dan tuge, ni običnog ponosa, on mora biti dan jedne nacionalne dužnosti.” Ovaj uvodnik, pod naslovom "Vidovdan posle osvećenog Kosova”, objavljen na prvoj strani "Politike” pre skoro sto godina – 26. juna (13. juna, po julijanskom kalendaru) 1914, možda najbolje govori o simbolici, kontroverzama ali i „višku istorije” koje ovaj datum kod srpskog naroda izaziva.
Jer, dok su se 28. juna 1914. godine širom Srbije u ovakvom raspoloženju održavale vidovdanske svečanosti, u Sarajevu su odjeknuli pucnji koji su promenili tok istorije i bili povod za izbijanje Prvog svetskog rata – najvećeg i najsurovijeg sukoba koji je svet do tada video. Tako su značaj i simbolika Vidovdana još jednom "pretekli događaje” i bili jači od svih predviđanja i planova.
Među našim istoričarima postoje različita gledišta na pojedine događaje iz naše bliže i dalje prošlosti, ali se oko jednog uglavnom svi slažu – nema datuma u našoj istoriji na koji se, slučajno ili namerno, desilo toliko važnih događaja, kao što je Vidovdan. Od Kosovskog boja do naših dana, na taj su datum započinjane bitke i sklapana primirja, krunisani vladari i raskidani savezi, sklapani ugovori i proglašavani ustavi, održavane masovne demonstracije i vršena izručenja političara... Nekad slučajno, a nekad ciljano, uz pozivanje na kosovske junake i slavna dela predaka, Vidovdani su bili povodi za ostvarivanje političkih interesa, učvršćivanje vlasti, ali i za dugo pripremano „obaranje ruku” među svetskim silama. Vidovdan je u Kraljevini Srbiji od 1889. bio i državni praznik, a danas se na taj dan đacima u školama dele diplome i svedočanstva. Šta se sve u našoj prošlosti dogodilo na Vidovdan?
Ljušić: Heroji Vidovdana su Obilić, Princip i Milošević
Među našim istoričarima postoje različita mišljenja o simbolici i važnosti Vidovdana, osobinama ličnosti koje su ga obeležile, kao i karakteru događaja koji se za njega vezuju. Jedno od karakterističnih je i mišljenje našeg poznatog istoričara Radoša Ljušića, profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu, koga smo zamolili za komentar.
„Povest srpskog naroda obeležili su mnogi Vidovdani, ali se tri izdvajaju: kosovski (1389), sarajevski (1914) i beogradski (2001). Oni daju kostur srpske herojske vertikale kojoj smisao daje svesna žrtva – žrtva koja se polaže za Otadžbinu i Narod. Vidovdanski heroji su Miloš Obilić, Gavrilo Princip i Slobodan Milošević. Sva trojica su se borili za slobodu svoga naroda, prvi i treći da je sačuvaju, drugi da je stekne, i samo bi u tome među njima bila razlika.
Sva tri vidovdanska događaja ostavila su neizmerne posledice po srpski narod. Ono što boli i zbog čega bi trebalo da budemo zabrinuti jeste činjenica da Srbi nikada nisu bili dovoljno svesni katastrofalnih posledica koje su pomenuti Vidovdani za sobom ostavili. Reč je, dakle, o Vidovdanima hrabrosti, a Srbima su preko potrebni Vidovdani mudrosti.”
Kosovska bitka
Najstariji i za naš narod najvažniji simbol Vidovdana, Kosovska bitka dogodila se 28. (15) juna 1389. godine na Kosovu polju. U ovoj bici poginuli su knez Lazar, vladar Moravske Srbije, i turski sultan Murat, koga je ubio srpski junak Miloš Obilić.
Mada u strateškom smislu manje značajan od Maričke bitke (1371), posle koje je pod vlast Turaka pao tada razvijeniji južni deo srpskog carstva, boj na Kosovu do danas je ostao jedan od najvažnijih događaja u srpskoj istoriji. Bio je i ostao primer hrabrosti, odanosti otadžbini i spremnosti da se za nju polože i najveće žrtve.
O samom Kosovskom boju, njegovom toku i ishodu malo se zna, jer nije sačuvan nijedan autentičan izvor (opis nekog od neposrednih učesnika). Zna se da je sukob dveju vojski bio žestok, da je u njemu poginula većina vojnika i sa srpske i sa turske strane, kao i da su posle bitke naslednici kneza Lazara morali da priznaju vrhovnu tursku vlast.
Tajna konvencija
Potpisana je između Kneževine Srbije i Austrougarske carevine 28. juna 1881. godine. Njome se Kneževina Srbija, koja je tek tri godine ranije, na Berlinskom kongresu, obnovila svoju nezavisnost, obavezala da bez odobrenja Austrougarske neće sklapati saveze i ugovore s drugim zemljama, kao i da neće preduzimati korake koji bi mogli da ugroze interese Habzburške monarhije na Balkanu.
Ova konvencija predstavljala je političko i ekonomsko potčinjavanje Srbije interesima Austrougarske i zato je kod većine naroda primljena s neodobravanjem. Mada je donela i određene koristi, pre svega na planu modernizacije zemlje, Tajna konvencija značila je i odustajanje od ozbiljnije nacionalne akcije na Kosovu, u Novopazarskom sandžaku i Bosni i Hercegovini, jer je te oblasti Austrougarska smatrala svojim interesnim područjem. Kao takva, ona je dala obeležje spoljnoj politici kneza (od 1882. kralja) Milana Obrenovića.
Sarajevski atentat
Atentat, do kojeg je došlo na Vidovdan, 28. juna 1914, godine poslužio je kao povod za početak Prvog svetskog rata i zato se smatra jednim od najvažnijih događaja u srpskoj, ali i svetskoj istoriji 20 veka.
Ubistvo austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegove žene Sofije izvršio je Gavrilo Princip, pripadnik Mlade Bosne, organizacije koja se borila za nacionalno oslobođenje i ujedinjenje Srba i ostalih Južnih Slovena. Do njega je došlo kada je Franc Ferdinand boravio u Sarajevu kako bi obišao trupe austrougarske vojske koje su u okolini grada vršile velike vojne manevre.
Ovaj atentat Austrougarska je iskoristila kao povod za napad na Srbiju, čiju je vlast neosnovano optužila da je iza njega stajala. Srbija, koja je tek bila izašla iz balkanskih ratova, nastojala je na sve načine da izbegne novi sukob, ali nije uspela.
Dan posle Sarajevskog atentata u „Politici” je izašao uvodnik u kojem se, pored ostalog, kaže: „Mnoga sitnija dela od ovog naš narod plaćao je čas sitnijim, čas krupnijim nezgodama. To znamo i mi u Srbiji i svi naši sunarodnici u Austrougarskoj. Prema tome nema nikoga koji veruje da ovakva dela mogu biti od kakve političke koristi. Naprotiv. I najzagriženiji revolucionar mora priznati kad se rashladi da političko ubistvo ne može promeniti režim.”
Vidovdanski ustav
"Ustav je stupio na snagu. Od jučerašnjeg dana isti osnovni pravni principi važe za sve građane, od Ljubljane do Đevđelije, od Dubrovnika do Vršca. Po želji većine naroda, a po snazi ustavnih propisa Kraljevina SHS je unitarna država. Za ono što je za našu zemlju sada najvažnije, za nacionalno jedinstvo ovaj ustav je od dvostruke važnosti”.
Ovaj uvodnik, objavljen u „Politici” povodom izglasavanja Vidovdanskog ustava, proglašenog 28. juna 1921. godine, govori o značaju koji je tom aktu pridavan. Ipak, umesto da smiri stare, ustav izglasan na Vidovdan bio je povod za izbijanje novih tenzija kod našeg „troimenog naroda”.
Ustav je donet tesnom većinom – za su bila 223, protiv 35 poslanika, a 161 je odbio da se o njemu izjasni. Vidovdanskim ustavom Kraljevina Srba Hrvata i Slovenaca postala je parlamentarna i nasledna monarhija, u kojoj su kralj i Narodna skupština delili vlast. Novostvorena kraljevina definisana je kao centralizovana država, bez unutrašnjih pokrajina. Ustav je važio do 6. januara 1929, kada je kralj Aleksandar Karađorđević zaveo diktaturu.
Rezolucija Informbiroa
Promene režima i društvenih uređenja često su značile drugačiji odnos prema prošlosti, pa i prema simbolici Vidovdana, ali nisu mogle sprečiti usud da se baš tog dana dešavaju sudbonosni događaji.
Tako je 28. juna 1948. godine (u tadašnjim novinama nigde nema ni pomena o Vidovdanu) kao grom iz vedra neba odjeknula rezolucija doneta u Bukureštu, na drugom zasedanju Informbiroa, puna optužbi na račun Tita i Komunističke partije Jugoslavije. „Rezolucija Informbiroa” imala je osam poglavlja i u njoj su Tito i KPJ, pored ostalog, optuženi da su eksponenti imperijalizma, rušitelji jedinstva među komunistima, otpadnici od marksističko-lenjinističke ideologije...
Ova rezolucija predstavljala je definitivan raskid između Tita i Staljina, započet još marta iste godine, i bila uvod u velike potrese unutar jugoslovenskog društva, a posebno među pripadnicima srpskog naroda koji su bili pred dilemom da se izjasne „za ili protiv Rusa”. Raskid između Tita i Staljina opredelio je jugoslovensku politiku u narednim decenijama i značio konačni izlazak Jugoslavije iz istočnog bloka, a sukob između SSSR-a i Jugoslavije bio je na izvestan način izglađen Beogradskom (1955) i Moskovskom deklaracijom (1956).
Proslava na Gazimestanu
„Od zore hiljade autobusa i bezbrojna reka ljudi slivali su se putevima prema Gazimestanu. Autobusi sa registracijama iz svih delova naše zemlje mileli su drumovima oko Prištine. Na livadama oko mesta velike proslave klizilo je na hiljade automobila okićenih zastavama i slikama kneza Lazara, Miloša Obilića, Vuka, Njegoša, Slobodana Miloševića.”
Ovaj uvod iz reportaže objavljene povodom obeležavanja velikog jubileja – 600 godina od Kosovske bitke, ne opisuje samo važnost toga događaja, već i politička zbivanja i atmosferu koja je vladala uoči raspada Jugoslavije.
Jer, proslava na Gazimestanu, na Vidovdan 1989. godine, bila je više od jubileja. Predstavljala je svojevrsnu promociju politike Slobodana Miloševića, predsednika Predsedništva SR Srbije, koji je tada bio na vrhuncu moći, ali i izliv emocija srpskog naroda prema sve dramatičnijim dešavanjima na Kosovu. Bilo je to vreme ponovnog buđenja nacionalnih osećanja, potiskivanih decenijama unazad, ali i ulaska SFRJ u sve veću krizu koja će uskoro dovesti do njenog raspada. Na skupu kome je, prema zvaničnim procenama, prisustvovalo više od milion ljudi, kao i veliki broj diplomata (izostao je Voren Cimerman, ambasador SAD u Beogradu, kao i još neke diplomate), Slobodan Milošević je, između ostalog, rekao: „Šest vekova kasnije, danas opet smo u bitkama. One nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene.”
Izručenje Miloševića Hagu
Kao što je Vidovdan 1989. godine bio, u simboličnom smislu, promocija Miloševićeve moći i uspona, tako Vidovdan 2001. godine predstavlja simbol njegovog pada i silaska s vlasti. Ali, ovaj Vidovdan bio je i uvod u nove podele, nastale među strankama koje su 5. oktobra 2000. došle na vlast, kao i u podele u samom društvu koje do danas nisu prevaziđene.
Naime, na Vidovdan 2001. godine Slobodan Milošević, nekadašnji predsednik Srbije, a kasnije i Savezne Republike Jugoslavije, izručen je Haškom tribunalu. Najpre je iz Centralnog zatvora (uhapšen je 1. aprila, zbog optužbe za proneveru) prebačen na Banjicu, odakle je helikopterom prevezen do Tuzle, a odatle u zatvor Sheveningen, gde ga je čekalo suđenje pred Haškim tribunalom.
Izručenje Miloševića obavljeno je na osnovu uredbe Vlade Srbije (za koju od 23 člana nisu glasala dvojica iz redova DSS-a). Jedna od posledica bila je ostavka Zorana Žižića, tadašnjeg predsednika Savezne vlade (iz redova crnogorskog SNP-a), ali i početak političkog sukoba između Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice, dvojice glavnih aktera petooktobarskih promena, koji su o Miloševićevom izručenju i načinu na koji je obavljeno imali različite stavove.
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
.jpg)
