Izvor: Politika, 03.Dec.2011, 23:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpske rapsodije u američkom filmu
Razvio sam duboku privrženost prema rakiji, prvoj stvari koja je raspirila moju maštu van ratnog konteksta; slatka je a ipak jaka, skoro brutalna, i u tome sam video i izvesnu paralelu sa Srbima
Specijalno za "Politiku"
Beč–U kategoriji dugometražnog dokumentarnog filma ovogodišnjeg bečkog Vijenala našla se osamdesetominutna produkcija „Ivan & Ivana”, američkog reditelja, Džefa Silve, umetnika, kustosa i profesora na Harvardu i SMFA . Kamera >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prati život dvoje mladih ljudi koji su sa Kosova izbegli u Kaliforniju. Razmak između prvih scena snimljenih u Gračanici i poslednjih nastalih u Americi i Srbiji je velik –pri čemu najsnažniji utisak ostavlja atmosfersko raspadanje jednog braka, bez rijaliti eksponiranosti i neukusa. Stvari se dešavaju bez diskusije, spontano kao u pravom životu, i to je najveći kvalitet Silvinog dokumentarca koji je ove godine pokazan na šest festivala. O svemu tome Silva je „Politici” pričao u intervjuu u bečkom hotelu „Hilton”.
Vaš prvi film se zvao„Balkanske rapsodije”, iako nije imao veze sa drugim balkanskim zemljama sem Srbijom i Kosovom. Otkuda interesovanje za naše podneblje?
Kada je počelo bombardovanje nisam znao puno ni o Balkanu ni o Srbiji. Radio sam sa Noamom Čomskim na jednom videu, što znači da sam bio u pravom okruženju. Počeo sam da se interesujem za najsvežija dešavanja i krenuo sam da čitam referentnu literaturu. Nije potrebno da vam naglašavam koliko su američki mediji pristrasni. Mislim da me je to više od bilo čega drugog učinilo sumnjičavim – bio sam ubeđen da čitava priča nije ljudski medijski ispraćena. Pokušao sam da istražim konflikt kroz umetničke projekte kojima sam želeo da podignem svest o huškačkoj prirodi medija.
Bili ste prvi Amerikanac koji je kročio nogom na tlo Srbije od uvođenja vizne politike.
Jedna od čudnih koincidencija jeste to da je Čomski bio pozvan da održi predavanje na filmskom festivalu u Solunu, ali naposletku nije mogao da ode. Kada sam ja sa svojim filmom stigao na festival, svi su već znali da sam prijatelj sa Čomskim, a iz Amerike sam nosio i njegovo pismo preporuke. Kroz tamošnje kontakte sam uspeo da dođem do Komune koja mi je obezbedila garantno pismo za dobijanje vize. Na početku su mi govorili da nema šanse da uđem u Srbiju, ali nekoliko nedelja kasnije sam već bio u Beogradu.
Kako ste pronašli ljude koje ste kasnije portretisali u filmovima?
U Bostonu sam se upoznao sa ondašnjom srpskom zajednicom. Zainteresovao sam se za sliku iza one demonizovane i pomislio sam da je možda došlo vreme da odem u čeljust aždaje. Ono što sam slušao od Srba iz Bostona i ono što sam čitao i gledao na televiziji nije se nikako poklapalo, te sam rekao sebi da je vreme da odem na mesto na kome se neću osećati ugodno, gde ne poznajem jezik i ne znam ništa o toj kulturi. Hteo sam da upoznam Srbe i da sa njima pričam. Za mene je to na neki način bio pokušaj da zaronim u drugu stranu onoga što je Amerika. Nismo baš svi mi saglasni sa zvaničnom politikom SAD. Američko-srpska zajednica u Bostonu je izaslala moj mejl na nekoliko strana i uskoro sam počeo da dobijam odgovore iz Srbije od meni nepoznatih ljudi. Na primer, kontaktirao je sa mnom Zoran Ristović koji me je pozvao da kod njega odsednem. U Zoranovom stanu sam svaki dan upoznavao nove ljude.
Scena iz filma „Ivan& Ivana”
Recite nam nešto o ideji za „Balkanske rapsodije (78 measures of war)”.
Film se odnosi na ukupne dane bombardovanja, a strukturisan je oko šljivovice koja je bila moj ključni konektor sa srpskim ljudima. Gde god da sam se našao, nutkali su me rakijom. Razvio sam veoma duboku privrženost prema ovom čarobnom napitku, prvoj stvari koja je raspirila moju maštu van ratnog konteksta; rakija je slatka, ali ipak veoma jaka, skoro brutalna i u tim njenim kvalitetima video sam i izvesnu paralelu sa Srbima. Film je strukturisan oko tih svih silnih serija ispijanja šljivovice koje sam koristio da se „vratim” na Balkan, odnosno u Srbiju – kada sam daleko od nje.
Na kakav je prijem naišao film?
Kada je 2008. pokazan u MOMA, bio je to jedan jako interesantan momenat, pošto se desio svega nekoliko dana po deklaraciji o nezavisnosti Kosova. Posle projekcije filma je nastala fascinantna diskusija, pošto je Njujork mikrokosmos nekadašnje Jugoslavije. Neki su se bunili zbog sadržaja u filmu, drugi su me optuživali da zauzimam srpsku stranu, a neki su me branili. Bilo je zaista fascinantno. „Balkanske rapsodije” su pokazane u nekoliko navrata i u Srbiji, ali sam lično bio samo na projekciji u kulturnom centru „Reks” 2009.
Da li je materijal za „Ivana & Ivanu” počeo već tada da se kristališe?
Tokom snimanja „Balkanskih rapsodija” završio sam sa viškom materijala u rukama, nastalog snimanjem silnih razgovora sa ljudima u Kosovskoj Mitrovici, Gračanici i Beogradu. Te trake su godinama stajale po strani. Godine 2005, bio sam u Srbiji, gde sam se ponovo sreo sa istim ljudima. Nastavio sam sa snimanjem razgovora, a onda sam krenuo da sečem i pretrebljujem sav materijal. Tada sam i ponovo naleteo na intervju koji sam pet godina ranije snimio sa Ivanom i Ivanom. Oni su u međuvremenu već emigrirali u Ameriku, te sam otišao u Kaliforniju da ih posetim. Već prvog dana mi je postalo jasno da je njihova priča bila mnogo moćnija od epizode. Snimao sam ih u rasponu od četiri godine (2006–2010), a svi stariji snimci, na primer iz 2000, preuzeti su iz materijala neupotrebljenog u „Balkanskim rapsodijama”.
U filmu se radi i o snovima koji mogu da se pretvore u košmar...
Ono što moj film pokušava da artikuliše jeste to da je američki san manje-više postao mit. Ta zastarela fraza da možeš da emigriraš u SAD i vodiš bolji život malo je stranputna, jer takva odluka podrazumeva velike žrtve. Ivan i Ivana su za sobom ostavili porodice i prijatelje i suočili su se sa jednim potpuno novim načinom života. Ivana donosi odluku da prihvati nova pravila igre, ali mislim da to ne radi sa velikom dozom ljubavi. Čini mi se da je to je za nju slatko-gorko iskustvo, mada je postala veća Amerikanka od mene.
Ivan je stvarno pokušao da se snađe u Americi koja ga nije zapalila. Mislim da zapravo nije nikada ni mislio da je tamo super, s tim što je to bio njegov izlaz iz jedne loše situacije. On uvek traga za novim mestima, nikada se neće skrasiti i gleda u horizont u potrazi za novom avanturom. Da hoće mogao bi da se izdržava od muzike jer je talentovan muzičar.
Marina Rihter
objavljeno: 04.12.2011.
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
