Izvor: Politika, 21.Okt.2012, 14:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbin u službi britanske kraljice
Za Britance je Nikolas, a za Srbe Nikola. Ili, za jedne i druge, samo Nik. Završio je prestižnu Kraljevsku vojnu akademiju Sandherst, odlikovan je medaljom za hrabrost 1993. godine, ordenom za zasluge u službi 1999. godine, a 2006. godine kraljica Elizabeta Druga proglasila ga je članom Reda Britanske imperije.
Posle angažmana u Bosni i Hercegovini, Sijera Leoneu, na Kosovu i Metohiji, u Iraku i Avganistanu, potpukovnik Nik Ilić trenutno je zapovednik bataljona britanske vojske u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Severnoj Irskoj.
„Sebe smatram britanskim Srbinom, što odražava činjenicu da, uz moje srpsko poreklo, veliku zahvalnost dugujem britanskoj naciji, koja je mom ocu omogućila da se doseli ovde 1948. godine, nakon što je komunizam zavladao u njegovoj domovini”, rekao je potpukovnik Ilić za „Politiku”.
Nikola Ilić rođen je u Engleskoj 1968. godine, kao najmlađi od tri brata. „Otac je bio tradicionalnih shvatanja – najstariji brat postao je državni službenik, srednji je sveštenik Srpske pravoslavne crkve, a sam odabrao vojnički poziv”, kaže Ilić.
„Pošto sam rođen u srpskoj porodici, moj maternji jezik bio je srpski. Još se sećam svog prvog dana u školi, nisam znao ni reč engleskog! Naravno, zbog te činjenice morao sam da učim napornije od svojih vršnjaka”, seća se Ilić.
Diplomirao je na fakultetu u Lankasteru u 1990. godine, posle čega je školovanje nastavio na Kraljevskoj vojnoj akademiji Sandherst, obučavajući se za oficira britanske vojske. Za vreme obuke, kao komandir voda pešadije, bio je raspoređen u dva mandata u Severnoj Irskoj.
„Mada sam se britanskoj vojsci pridružio očekujući ’običnu’ oficirsku karijeru, sukobi u bivšoj Jugoslaviji su me gurnuli u epicentar zbivanja. U jesen 1992. godine saznao sam da ću biti raspoređen u Bosnu i Hercegovinu kao prevodilac komandanta britanskog kontingenta Unprofora. U britanskoj vojsci malo ko je govorio srpskohrvatski, tako da se od mene dosta očekivalo. Bila je to prva od moje tri smene provedene u Bosni, u mračnim danima građanskog rata i sporadičnog mira”, naveo je Ilić, dodajući da su mu srpski koreni i ugled koji je stekao službujući u bivšoj Jugoslaviji bili odskočna daska u karijeri – sledili su mandati na Kosovu i Metohiji, u Sijera Leoneu i Iraku.
Uporedno s vojnim angažmanom nastavio je sa stručnim usavršavanjem, diplomirao na informacionim sistemima, završio kurs za štabne oficire. Krajem 2009. godine, imenovan je za zapovednika tima britanske vojske za obuku oficira Avganistanske nacionalne armije, gde je rukovodio stvaranjem novog komandnog kadra od oko 3.500 oficira i 15.000 podoficira.
Pre nego što je preuzeo svoju sadašnju dužnost komandanta bataljona u Severnoj Irskoj, Ilić je bio deo tima koje radio na stvaranju Avganistanske vojne akademije, na kojoj će od 2014. godine, kada se britanske trupe budu povukle iz Avganistana, obučavati nove generacije oficira, i to po sličnom sistemu kakav postoji na Kraljevskoj akademiji Sandherst.
Susret s patrijarhom Pavlom u Prizrenu 2000. godine (Foto lična arhiva)
Shvatajući da čitaoce „Politike” najviše interesuje kako se britanski oficir srpskog porekla osećao boraveći u okviru NATO snaga na Kosovu, Nik Ilić navodi da je to je bio izuzetno težak zadatak, jer bilo „znatnih tenzija među stanovništvom u oblastima gde se srpska manjina još mogla naći”. Njegova misija na Kosovu kao operativnog bataljonskog oficira počela je septembra 2000. godine.
„Zbog sopstvene bezbednosti, na Kosovu, kao ni ranije u Bosni, nisam koristio svoje pravo prezime. Ipak, postavio sam sebi cilj da svake nedelje prisustvujem liturgiji u Gračanici, a trudio sam se da obiđem što je moguće više srpskih manastira. Smatram da o ljudima treba suditi na osnovu njihovih dela, a ne reči”, kaže Ilić.
„Za vreme boravka u Prizrenu, svojim nadređenima preneo sam informaciju o teškom položaju u kome su se nalazili preostali Srbi u ovom gradu. Dobio sam zadatak da komandujem akcijom kojom je iz Prizrena u Gračanicu preneta znatna količina crkvene imovine – od ikona, do neprocenjivo vrednih crkvenih arhiva, jer je pretila opasnost da bude uništena. Pošto je glas o spasavanju crkvenih dobara stigao i do patrijarha Pavla, prilikom svoje posete Peći on nas je pozvao da se sretnemo”, rekao je Ilić, dodajući da mu je susret s patrijarhom pričinio izuzetnu čast.
Osim angažmana na Kosovu i Metohiji, Nik Ilić nije posetio Srbiju od 1989. godine. Nada se da će to uskoro učiniti jer su mu deca već dovoljno odrasla za tako nešto. U Srbiji ima rođake.
„Nažalost, svi oni su etnički očišćeni iz Hrvatske tokom operacije ’Oluja’ 1995. godine. Za razliku od starijih, koji su se posle rata vratili u selo Pađene kod Knina, mlađe generacije nisu, već su ostale u Srbiji”, rekao je on.
Potpukovnik Ilić kaže da srpski vojnik ima ugled u britanskoj armiji. Na tu sliku veoma je uticalo držanje srpske vojske na Solunskom frontu, o čemu su britanski i francuski vojnici mogli i sami da posvedoče, kao i borba protiv okupatora u Drugom svetskom ratu.
Prema rečima Nika Ilića, nesebičnost, hrabrost i junaštvo u velikim iskušenjima i spremnost da se žrtvuje sve za slobodu su vrline koje krase srpskog vojnika. „Činjenica da oficiri Vojske Srbije danas pohađaju britanske vojne škole je dobra stvar, mislim da se time dodatno uvećava ugled srpskih oružanih snaga”, smatra Ilić.
Nik Ilić govori srpski, zna da čita i piše ćirilicom. Kaže da je njegov otac bio dobar učitelj. „Uprkos iskušenju da se kod kuće govori engleski, otac je uvek insistirao da pričamo na srpskom jer je želeo da očuvamo našu baštinu. Moja žena je Engleskinja, ali svih mojih šestoro dece je kršteno u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i veoma su svesni svojih srpskih korena.”
Dete iz vojničke porodice
Otac Nika Ilića, Ilija S. Ilić, za vreme Drugog svetskog rata je bio vojnik Dinarske četničke divizije Jugoslovenske vojske u otadžbini. Danas ima 90 godina i živi u okolini Birmingema.
„Otac je decembra 1944. godine napustio svoje selo Pađene kod Knina u Dalmaciji, zajedno s mojim dedom i ujakom, kada su komunisti probili njihovu odbranu i naterali ih da se povuku ka Sloveniji. U maju 1945. godine stigao je u Austriju, odakle su ga Britanci najpre prebacili u Italiju, pa u Nemačku, da bi na kraju došao u Veliku Britaniju 1948. godine i ostao u njoj. Majka je u Englesku stigla 1962. godine, gde se i njen otac već nalazio. Moji roditelji su se upoznali i venčali godinu dana kasnije”, kaže Nik Ilić.
Marko Albunović
objavljeno: 21/10/2012
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
