Izvor: Poznati.info, 03.Jan.2013, 17:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Saša Pantić Biografija
Saša Pantić je rođen u Prištini 03. januara 1967. godine. On je srpski glumac, scenarista, humorista i reditelj. Ima suprugu Slađanu, ćerku Mašu i sina Vanju. Najpoznatiji je javnsoti kao autor i glumac Kursadžija, scenarista, glumac i producent u seriji Kad na vrbi rodi grožđe, Policijska stanica, Selo gori, i po više od 15 dečjih predstava. Nagrađen je na danima JRT za najbolju humorističku emisiju. Odrastao je uz suzavac na Kosovu, pa je rešio da u budućnosti plače >> Pročitaj celu vest na sajtu Poznati.info << samo od smeha, a i od svog života često je pravio komediju, s elementima groteske, ali i trilera.
Smeh na ulici
Kad prođem ulicom, ljudi mi se smeju i kažu: „Izvinite što se smejem.” Niko nije rekao: „Idiote, kretenu!” Ja ću im uvek biti smešan – poverio nam se Saša Pantić, glumac i tvorac „Kursadžija”, sitkoma koji zli jezici nazivaju „praznim blokom koji popunjava vreme između reklama”. Sašu takvi komentari ne uzbuđuju:
- Oni koji me kritikuju daju mi vetar u leđa. Čekam da se pojave neki klinci koji će nešto novo da naprave. Najveća satisfakcija stigla mi je od jedne žene koja mi je rekla: „Hvala vam što ste uveselili poslednje dane života mojoj majci.” Da „Kursadžije” danas stanu, ne bi mi bilo žao. Nastali su iz potrebe da zasmejavamo ljude, mislili smo da ćemo preživeti jedan mesec, nismo ni u snu maštali o popularnosti. Prošli smo pljuvanje, nazivanje šund ekipom, a mi smo i dalje radili, prodavali sale.
- Odjednom smo od toga mogli lepo da živimo i onda smo rešili da nastavimo tako da radimo. Kad vidim neku dobru foru, bude mi krivo što je se ja nisam setio. U društvu očekuju da pričam viceve, ali ja to mrzim. Gore od toga je kad meni koji znam preko 20.000 viceva neko hoće da ispriča vic, naročito kad je dug i besmislen. Bilo je i onih koji su se ljutili, na primer Dušan Mihajlović, političar, zbog koga su u tom trenutku ukinuli „Grand”. Kad su drugi političari videli naš rejting, počeli su da nas zovu. Oni vole da čuju šta narod priča o njima i mi im to damo. Mi smo ljudima terapija, a i sami se smejemo dok igramo. Ako smeh produžava život, mi ćemo živeti ihaj.
Suzavac terapija
Saša je rođen u Prištini, njegova rodna kuća i dalje postoji, samo u njoj žive neki drugi ljudi. Kuća je i dalje vlasništvo porodice Pantić, ali taj predmet zaboravljen je u nekoj sudskoj fascikli.
- Dok su druga deca odrastala uz fudbal, ja sam uz suzavac. Pošto sam na suzama odrastao, rekao sam da ću u budućnosti plakati samo od smeha. Moje detinjstvo određuju podele korzoa, razreda, izlazaka, jezika, svega, na srpski i albanski. Imao sam prijatelje Albance, poštovali smo njihove slave, igrali se zajedno kao deca, ali nismo izlazili zajedno. Bio je neoprostiv greh da izađeš s njihovom devojkom. I obrnuto. Možda sam „Kursadžije” i napravio da bismo svi bili zajedno.
- Moj otac umro je u 48. godini, bio je radnik u Termoelektrani Obilić, izdržavao nas je tako što je posle treće smene taksirao kao divlji taksista. Imam četiri godine mlađeg brata, koji živi u Gračanici i predaje fizičko. Majka mi je bila šefica u samoposluzi. Roditelji su insistirali da poštujemo komšije, nisu bili strogi, da jesu, ne bih ja bio ovakav hohštapler. Učio sam albanski, nisam ga zaboravio, u Prištini tada nisi mogao da dobiješ hleb ako ne kažeš „amini buk”. Prvi radio na srpskom dobili smo 1989, do tada smo ga slušali samo pola sata dnevno. Bio sam odličan đak, nisam bio štreber, nego sam valjda bio šarmantan. U srednjoj školi provlačio sam se zahvaljujući zejtinu, prašku i kafi koje je moja majka mogla da obezbedi, kriza mi je išla naruku.
S lentom „misice”
Služio je vojsku u Beogradu, i dok su svi išli na koncerte, on je išao u pozorište, jer je za vojsku bilo besplatno. Tako je zavoleo teatar.
- Po povratku u Prištinu zakucao sam na vrata komšije Uglješe Vujovića, direktora pozorišta, i pitao ga da li hoće da me primi. Hteo je, ali morao sam da prođem audiciju. Nekako u to vreme otvorili su Akademiju u Prištini jer niko iz Beograda nije hteo da ide tamo da igra. Nije mi se studirala gluma, kuća mi je bila na sto metara od pozorišta, gde sam radio, primao sam platu. Silom prilika prijavio sam se na prijemni i prošao. Moju porodicu porazila je odluka da odem na glumu jer sam već bio na trećoj godini Pravnog fakulteta. Digli su ruke od mene. Na Akademiji od nas pet primljenih ja sam jedini hteo da odustanem. Ali, završio sam u roku i mogu da se pohvalim da sam prvi srpski akademski glumac koji je diplomirao na Kosovu.
- A mogu da se pohvalim i sa devet radnih akcija na kojima sam učestvovao. Mislim da je i to iskustvo ključno za ovo čime se bavim, na njima sam upoznao različite karaktere, družili smo se 24 sata, mislim da bih i danas išao na radnu akciju. Tamo su me izabrali za „mis naselja”, bio sam mlad, mršav, imao sam najlepše noge i doneo sam bodove našoj brigadi. Tamo se išlo preko leta i meni se činilo da je svuda bolje nego kod kuće. Kao klinac bio sam dopisnik iz Prištine za časopis „Itd”, „Džuboks”, pisao sam aforizme za „Jež”. Oni su me navukli da se bavim humorom, a bio sam najviše plaćen dopisnik, iz sažaljenja, jer pišem iz Prištine. U Radio Prištinu došao sam kao mlad glumac da dam intervju, a oni su mi ponudili posao sa tri puta većom platom nego u pozorištu. I onda sam kao najpopularniji voditelj u Prištini prešao u Beograd. Sve sam napustio, došao sam na platu od 200 maraka, a stan sam plaćao 300. Zašto? Zbog moje devojke koja je htela da ode iz Prištine.
Uporno dosadan
Kada se na Akademiji pročulo da je stigla „najzgodnija devojka”, Saša je pošao da je vidi, a nabasao je na devojku koja se slučajno zadesila tu, kod pozorišnog krojača.
- Mislio sam da je to ta dobra riba o kojoj su pričali i počeo sam da joj se udvaram, bezuspešno. Sedam meseci svaki dan sam donosio na njena vrata „mocart kugle” ili čokoladice i pitao je hoćemo li da izađemo. Odgovor je uvek bio ne. Njeno društvo govorilo joj je da izađe već jednom, jer ne mogu da pojedu tolike čokoladice, a mene su svi smatrali budalom. Za njen rođendan, 29. jula, setim se da sam negde čitao kako se poklanja cveće, ali u Prištini nije bilo cvećare. Albanci su prodavali cveće, ali nisu imali ruže nego gladiole. Nisam imao pojma šta su gladiole i kažem: „Daj 99 komada!” Platio sam ih sto maraka kada su plate bile deset. Pozvao sam druga, rekao mu da se obuče kao za Novu godinu i da kao radnik cvećare odnese buket. „Buket” je bio toliki da ga je unosio nekoliko puta. Napisao sam i posvetu, „Za sreću tvojih godina”, ali nisam se potpisao. Onda me je ona pozvala, bio sam najsrećniji čovek sve dok mi nije rekla: „Nemoj više da se trudiš, ja sutra idem na more.” Naravno, otišao sam za njom.
- Nije me zanimalo što me odbija, toliko sam se trudio da nije imala kud. Vodio sam se definicijom da dosadni imaju više šanse nego ostali. U braku smo 18 godina, a kada se naljuti, proklinje dan kada je otišla kod pozorišnog krojača. A kakav sam ja bio tada? Visok 191 centimetar, mršav, dopisnik tinejdžerskih časopisa, glumac u prištinskom pozorištu, igrao sam i sina, i mladića, i bitangu i švalera. Za devojčice na Kosovu bio sam popularniji od Bate Živojinovića.
Glavom o zid
Za sebe kaže da je porodičan čovek koji jedva čeka da stigne kući, da nije konfliktna ličnost, da ne pije, ne puši, ne drogira se, ali…
- Tvrdoglav sam i radim dosta u korist svoje štete, bar tako izgleda u početku, a onda se ispostavi da sam bio u pravu, kao kad sam napustio RTS i došao ovde. Išao sam glavom kroz zid i terao po svome, upornost mi je glavna karakteristika i veoma sam odan. Nisam kao drugi koji su dok je Mitrović bio bolestan obigravali druge kuće i čekali kao slepci da ih neko primi. Ni narednih pet godina ne bih promenio kuću preko koje sam uspeo, niti ću je pljuvati ako je u njene redove ušla kriza. Ipak, kažem, sva sreća što su Željku Hrvati uzeli jahtu, ko zna šta bi bilo da su mu Kinezi uzeli bicikl. Uvek sam bio hazarder, voleo sam rizik, ali kockar nisam bio nikad. Moj prijatelj Bota Nikolić rekao mi je da treba da budem izuzetno zadovoljan jer sam došao iz Prištine i stekao svoje. Mnogo talentovanijih glumaca prođe, a niko ne sazna za njih. Isto mi kažu i za „Kursadžije”. Imao sam sreće, tržište je prenatrpano pevačima, ljudima je to dosadno, mi smo jedini koji se zezamo, a naše cene su pet puta manje. Znam za bolje, ali bolje meni ne treba.
Saša Pantić
Izvor i foto: WP, pulsonline.rs, blic.rs, M. Jurčić, E. Čonkić
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
.jpg)
