Izvor: Politika, 04.Jan.2014, 13:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ruše srpsku školu staru 109 godina
Učitelj Toma Tomić iz sela Drajčića kod Prizrena od 1999. pokušavao da sačuva objekat. – Bošnjačka deca prisiljena da idu u drugu školu
„Evo, gledam kroz prozor kuće i ne mogu da se smirim. Srušili su krov škole, bojim se da reagujem. Ne mogu ništa da uradim, od bola ne mogu da odem tamo jer ću umreti na licu mesta“, javljao je, poslednje nedelje, prošle 2013. godine učitelj Toma Tomić iz sela Drajčića kod Prizrena. Kosovske prosvetne vlasti rušile su tada >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << srpsku školu staru 109 godina, a čovek koji je, radeći u njoj, proveo trideset osam godina pokušavao je da je sačuva. Petnaest godina, od sukoba na Kosovu i Metohiji, brinuo je o polomljenim staklima, borio se da sačuva svaku stolicu, komad inventara – živeo da sačuva svoju školu kao svoj dom.
Njeno propadanje počelo je kada je nekoliko komandanata „oslobodilačke vojske Kosova” pod oružjem i u uniformama dočekalo, u džamiji u Drajčićima, roditelje Muslimane čija su deca pohađala nastavu u lokalnoj školi. Na tom „sastanku“, održanom leta 1999. godine, odlučeno je da đaci, koji su do tada učili na srpskom, pređu na albanski jezik i putuju u susedno selo Mušnikovo.
Dok su muslimanska deca ovog planinskog sela prevožena u Mušnikovo, srpska su sa roditeljima pobegla u centralnu Srbiju, Makedoniju, Crnu Goru i nikad se više nisu vratila. Škola je ostala pusta, seljani dve vere i jednog jezika gotovo prekidaju komunikaciju, a rezultat dogovora pod oružjem bio je fatalan za sve. Srbi, uglavnom starci, oslanjaju se na pomoć meštana muslimanskog Gornjeg Ljubinja, gde kupuju hranu, oni im prave sanduke za sahranjivanje pokojnika i pomažu da održavaju vezu sa svojom proteranom rodbinom.
S vremenom u selo stiže pomoć, dolaze doktori iz organizacije Sveti Jovan Milostivi, uspostavlja se kakvo-takvo poverenje u ovom planinskom selu pod samim vrhovima Šar-planine. A onda je nedeljni dan, odabran za rušenje škole, izazvao uzbunu: prvo kod načelnika Prizrenskog okruga po srpskom sistemu, pa u Kancelariji za Kosovo i Metohiju, a putom i u kosovskom ministarstvu za povratak. Svi su oni rušiteljima škole, kao što i priliči, uputili pismo.
„Srbima na Kosovu i Metohiji se stavlja do znanja da su oni i njihova deca nepoželjni u Pokrajini”, reagovala je kancelarija, dok je ministarstvo zatražilo da se zaštite objekti koji se deo kulturnog nasleđa nevećinskih zajednica i da se mora „pronaći alternativno rešenje”. I jedni i drugi, uključujući i pisma, deo su naknadne pameti i nebrige.
„Zahtevali smo nekoliko puta da budemo deo prosvetnog sistema Srbije, i da nastavu izvodimo na bosanskom jeziku, kao što rade i u Srbiji. Nismo tražili duple plate, nego normalne”, kaže za „Politiku” I. R., nastavnik iz Sredačke župe. Zahtevi ovih ljudi završili su u beogradskim fiokama, dok su verovali da im to može sačuvati posebnost. Ovi drugi, iz kosovskih vlasti, kosovsku nastavu na bosanskom vide kao etapu ka prelasku na albanski jezik. Negde je to proces, a negde kao u Drajčićima primena sile.
Danas je gotovo besmisleno pitanje zašto su lokalni Srbi 1904. godine u Osmanskom carstvu od svoje sirotinje zidali školu i za nju poklanjali zemlju. Još je apsurdnije pitati šta da rade danas bošnjačka deca koja najčešće ne znaju ni reč albanskog. Šta da rade sa takvom školom i obrazovanjem?
Zatiranje škole, sudbina i identitet dece u rukama su lokalnog direktora za prosvetu u Prizrenu Nedžada Čočaja. On je obezbedio sredstva da napravi novu modernu školu, ali ga je omeo, kako kaže, takozvani vođa Srba Toma Tomić tvrdnjama da se radi o zaštićenom objektu. On negira da je škola sagrađena na srpskom imanju i tvrdi da je zemlja vlasništvo Osnovne škole „Moša Pijade” od 2001. godine.
„Mi ćemo se još jednom obratiti nadređenima u Zavodu za zaštitu kulture, kako bismo proverili činjenično stanje, ali u selu nema druge parcele za izgradnju škole”, izjavio je Čočaj lokalnim medijima. Činjenično stanje kaže da je srušena škola istureno odeljenje Osnovne škole iz Sredske, nekadašnjeg centra, ove velike, do 1999. većinski srpske župe. Ta centralna škola je ranije otvorena, u tursko doba, u srpskoj kući bez dozvole tadašnje uprave. Zaptije i rušitelji stigli su iz Skoplja da zatvore školu.
Znajući za to, učitelj je naučio đake tursku himnu, pa kad su vlasti upale oni su ustali i otpevali himnu. Škola je preživela, sačuvani su đaci, više od veka školovani su važni ljudi, doktori i profesori, naučnici.
Danas nema ni jednog đaka, samo zidovi i starci, čuvari uspomena, a da bi i to što brže nestalo trude se oni ljudi iz džamije – što su uniforme i oružje zamenili odelima i vlašću.
Živojin Rakočević
objavljeno: 04.01.2014.
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
