Izvor: Vostok.rs, 16.Avg.2013, 15:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pseudopovratak Srba na Kosovo
16.08.2013. - Rođenje deteteta britanskog princa sreća u sprskom domu, a stanje saplemenika na jugu više nije naša stvar
Po meni, u jeku političke, diplomatske, a ponekad (da ne grešimo dušu) unutrašnje unutarstranačke borbe za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije pomalo se zaboravlja na ljude koji na Kosovu i žive. Da li često vidimo u srpskoj štampi materijale o sudbini onih koji su olučili da se vrate u rodna mesta? Ne previše. Da li se to svesno čini? >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << Ponekad se čini da da.
Tako je lako ubediti medijskog konzumenta da je rođenje deteteta britanskog princa sreća u svakom sprskom domu, a stanje saplemenika na jugu više nije naša stvar. Dok mnogi Srbi na Kosovu što na jugu, što u Metohiji (o kojoj će danas biti reči) kažu da bez pažnje naše države Srbije mi nećemo moći da ostanemo ovde. Između ostalog, mnogi povratnici odlaze, ne mogavši da podnesu siromaštvo, nezaposlenost i pritiske. O svemu tome razgovaramo danas sa Vuksanom Gojkovićem, članom privremenog opštinskog veća skupštine opštine Dečani i glavnim urednikom radija Hvosno. Porodica Gojković je do 1999. živela na granci između opština Peć i Dečane, zatim posle rata morala je da ode u Crnu goru, a 2009. se vratila na Kosovo, ali ne više u rodno selo (tamo nije ostalo Srba), već u opštinu Klina, gde sada ima 15 sela za povratnike. Kuću je za Gojkoviće osigurao manastir Visoki Dečani preko vlade Srbije, otkupivši je od stare srpske porodice koja je napuštala pokrajinu. Radio Hvosno je namenjen Srbima koji misle da se vrate na Kosovo.
Vuksane, koliko shvatam, bezbednost za Srbe na Kosovu do sada nije na visini.
- Da. Što se tiče bezbednosti, Metohija je u celini najugroženija, a prvenstveno, moram da naglasim, da su u pitanju dve opštine gde Srbi prosto ne smeju da nose nikakva javna obeležja niti neke znakove koji pokazuju da su Srbi. Tako je u opštini Đakovica i u opštini Dečane. U opštini Đakovica postoji manastir gde žive monahinje, stare bake i one ne smeju da izađu iz manastira da kupe preko puta hleb, recimo. Isti je slučaj i u Visokim Dečanima. Tamo nema Srba niti monasi mogu da se kreću u tom gradu zato što će biti ili kamenovani, ili na neki drugi način vređani, provocirani. Mi nekad moramo da prođemo i kroz opštinu Đakovice i kroz opštinu Dečane. Mi moramo da idemo kroz te gradove. I onda moramo da se krijemo u autima sa kosovskim tablicama i ne smemo da imamo nikakva obeležja da nas ljudi ne prepoznaju da smo Srbi.
A da li imate srpska dokumenta ili dokumenta takozvane Republike Kosovo?
- Da, imamo ličnu kartu "Republike Kosovo". Na to smo prinuđeni, jer bez tog dokumenta ne možemo da se krećemo. A prvenstveno mi koji živimo ovde ne možemo da uđemo u naš manastir, recimo, konkretno u manastir Budisavci ili Pećku patrijaršiju, posebno tamo gde će sad da budu raspoređeni KPS policajci. Moramo da imamo kosovska dokumenta da bi se kretali po gradu i prosto da bi funkcionisali. Na to smo primorani mi ovde, u Metohiji.
Internet-radio ste napravili za one koji žele da se vrate na Kosovo. A kako teče ovaj proces u celini?
- Da. U cilju informisanja, raseljenih ljudi, kojih ima oko 250 hiljada i koji su raseljeni širom centralne Srbije, Crne Gore i svuda u Evropi. Oni koji bi se vratili nemaju nikakve informacije kakvo je stanje ovde, kakvo je stanje uzurpirane imovine. Znači, mnogim raseljenim ljudima ovde je uzurpirana imovina, čak i oni koji su se vratili ovde i imaju imovinu ne mogu da je koriste zato što nema slobode kretanja, nema takvog zakona da se uzurpatori isteraju sa tuđe imovine, i da ljudi koji su vlasnici imovine imaju pravo da njome raspolažu. Na žalost, ljudi su raseljeni, žive u kolektivnim centrima i muče se. Proces povratka je veoma, veoma težak sa jedne strane, a s druge strane, moram da kažem da i sama organizacija povratka nije zadovoljavajuća ili uopšte nije kako treba. Mi smo do sada imali lažnih povrataka. Kada se u principu vrati neko povratničko selo, kao što su sela u opštini Klina, onda dođu ovi iz Radio-televizije Kosova i lokalnih medija da sve to snime. Prvih dana se vrati uglavnom celo selo. Onda, kad prođe, recimo, tri ili četiri meseca, u tom selu ostanu samo tri ili četiri čoveka. Ljudi se prosto razočaraju i vrate se u centralnu Srbiju, jer nemaju nikakvih uslova za život. Ljudima se obeća mnogo stvari i na kraju se ništa od toga ne ispuni, a mediji sve to snime i u svet se pušta lažna slika, kao da se ljudi masovno vraćaju i kao da je u pitanju masovni povratak. A u stvari, sve je to lažni povratak.
Da čujemo mišljenje Božidara Šarkovića iz Kline – snimak razgovora sa njim ljubazno je obezbedio naš sagovornik.
- Problemi povratka počinju s tim što su kriterijumi nevladinih organizacija pod ingerencijom kosovske vlade toliko komplikovani da ljudi prosto izgube volju da se vrate. Na startu povratnici kažu, traže mi ovo, traže mi ono, da nemam nikakvu imovinu u centralnoj Srbiji. Te kriterijume treba spustiti na najmanji mogući komplikovani nivo, da ne postoje smetnje da se Srbi vrate. Imamo problema oko uzurpirane imovine i najviše oko uzurpiranih stanova, ali sve dok se vlasnik ne vrati niko mu neće osloboditi stan. Postoji kosovska agencija za nekretnine koja to završava, ali ako se povratnik, vlasnik stana ne vrati sutradan čim stan oslobode, u taj stan već ulazi neko drugi. I to ide u nedogled. Mislim da bi svaki Srbin sa Kosova i Metohije trebao da bar jedanput obiđe svoju imovinu, da vidi u kakvom je stanju, obeleži, ogradi, da zaštiti na neki svoj način.
Vratimo se našem razgovoru sa Vuksanom Gojkovićem. Da li Srbima povratnicima pomaže takozvana Vlada Kosova?
- Ona ne obezbeđuje uslove. Evo, ja sam se vratio 2009. Osim što sam morao da izvadim ličnu kartu, da bih prosto funkcionisao, da bih se kretao, ništa nisam dobio od takozvane vlade Kosova. Prosto ništa. A drugi povratnici koji se vrate na svoje imanje dobiju neki kredit. Donira obično ambasada Amerike ili Velike Britanije ovde u Prištini. Ambasade učestvuju u tim nekim projektima za povratnike. To su neke mašine vezane za poljoprivredu. I to je sve. Naprave im tu neku kućicu sa malo kvadrata, daju te mašine. Ali ljudi od toga ne mogu da zarade. Nemaju tržište i nemaju uslove rada. Svako od nas se muči da opstane, da na neki način doprinese neka materijalna sredstva preko poljoprivrede ili preko nekog zanata da opstane na ovim prostorima. Svaki dan je veoma težak. Imamo nestašicu struje, pa nestašicu vode i druge probleme vezane za rad na poljoprivredi. Nemamo gde, nemamo kome svoje poljoprivredne proizvode da plasiramo. I čovek ne zna čime da se bavi, šta da radi da bi od toga imao koristi. Što se tiče samoga rada, samog radnog angažovanja, moramo i mi da se potrudimo, ali i naša država Srbija da se potrudi da te naše poljoprivredne proizvode otkupljuje i da mi možemo da živimo od svog rada.
Da li se često u opštini dešavaju krađe?
- Da, imali smo mnogo slučajeva. O mnogima se u medijima ne priča, o sitnim i krupnim krađama. Imali smo nedavno slučaj krađe prikolice i traktora u jednom povratničkom selu Grebnik, gde su pljačkaši, mogu slobodno da kažem i teroristi, zato što i dalje ovde ima terorista, došli u noći sa nekoliko kola, naoružan, nisu čak ni imali maske, i opljačkali su povratničke porodice u selu Grebnik, uzeli su im zajednički traktor i prikolicu. Ljudi nisu smeli ni da prijave to policiji na vreme, nego su morali da sačekaju da prođe određeni vremenski period da bi prijavili policiji da bi posle toga policija navodno tragala i, naravno, kao i uvek ta potraga ne daje nikakve rezultate.
Hajde da čujemo samog oštećenog. Đorđe Krasić se 2010. vratio sa porodicom na Kosovo i od tada je prestao da broji koliko puta je čuo pretnje i psovke od albanskog stanovništva. Ove godine su zlonamernici prešli na odlučnije mere – pucali su po kući, pri tome, što je karakteristično, uoči 17. marta, a to je više nego važan datum za kosovske Srbe – 2004. godine na taj dan započeli su antisrpski pogromi, u kojima je više od 10 osoba bilo ubijeno, a 4000 ostalo bez krova nad glavom. Pre nešto više od mesec dana u Krasićevo dvorište je bačena granata. Traktor je davao porodici nadu da će zaraditi za život – sada je perspektiva ostanka na Kosovu maglovita... Fragment intervjua sa Đorđem Krasićem ljubazno nam je ustupio radio Hvosno.
Oni su došli možda nekih pet-šest minuta kasnije i otišli su, po meni, u suprotnom pravcu. Mi smo im kazali pravac i videli smo da su išli iza traktora i prikolice i videli smo kuda su otišli, međutim dalje od raskrsnice nismo znali ni mi da im objasnimo. Po meni, mogli su da zaustave auta iz bilo kog pravca. Mogli su da zaustave neko auto iz pravca Đakovice ili iz Prištine i da pitaju da li su videli traktor. Ali, tako. Na tome je ostalo i ništa.
Da li vi verujete kosovskoj policiji?
- S obzirom da do sada nisu rasvetlili nijedan slučaj na teritoriji opštine Klina ne možemo da verujemo. Bilo je tu napada, bilo je ubijanja Srba, bilo je šikaniranja, bilo je prebacivanja, ali ti vinovnici nisu otkriveni. Kako bismo im verovali. Jednostavno nemaju želje, nemaju volje da otkrivaju ili ih neko u tome sprečava. Njihove vođe i političke strukture... Neko ih štiti, neko ih sprečava. Ne sumnjam da su toliko nestručni. Možda ima i toga. Ali ipak ima neko koji stoji iznad njih i kaže im „stop, nemojte raditi“. To je provereni način i pre rata i otkad ja pamtim, da su konstantno vršili nad Srbima te pritiske: paljevine, poljske štete, silovanja, prebacivanja.
A mi se ponovo vraćamo razgovoru sa Vuksanom Gojkovićem iz opštine Klina.
- Moram da kažem, da zna cela javnost, da je opština Klina sa ovim povratničkim selima najugroženija enklava u Metohiji. Zato što ništa ne funkcioniše. Moram da kažem da i osnovna škola funkcioniše veoma teško i u teškim uslovima. Takođe i ambulanta koju imamo. U toj ambulanti i nemamo ništa. Prazna je. Doktori ne dolaze. U opštini Klina i ovim povratničkim selima ima oko 300-350 povratničkih porodica. U osnovnoj školi u opštini Klina imamo oko 16 učenika koji pohađaju školu do osmog razreda. Mladih ljudi ima veoma malo i ti mladi ljudi su zatvoreni, jer nemaju gde da izađu, slabo je druženje zato što, prosto, mladi ljudi se mogu izbrojati na prstima. To je stvarno jedna loša stvar i mislim da bi država Srbija mogla tu da pomogne u smislu organizovanja nekog kulturnog događaja i nekih drugih stvari za mlade ljude, a naravno da se ti ljudi i zaposle. Postoje mnogi projekti koji bi mogli da se ostvare ovde i u kojima bi država Srbija mogla da nam pomogne.
Šta vi očekujete od briselskih dogovora Beograda i Prištine? Da li će se promeniti nešto u vašem životu?
- Mi smo imali prvo rezoluciju 1244 SB UN, i od te rezolucije ostalo je, na žalost, samo mrtvo slovo na papiru – ništa od te rezolucije nije uspunjeno, iako je i od strane međunarodne zajednice, i od strane kosovskih privremenih institucija bilo obećano da će tu rezoluciju da poštuju. Zatim smo imali “standarde pre statusa”. I ovu politiku oni nisu ispoštovali, nisu ispunili standarde. Tu prvenstveno govorim o bezbednosti i slobodi kretanja. Sad imamo briselski sporazum i sad od nas se traži da mi njima verujemo, da će oni to što se dogovore sa Beogradom da ispoštuju i da mi imamo neki bolji život ovde. Mi zaista, mogu da kažem slobodno i odgovorno u ime svih povratnika, ne verujemo nikakvom dogovoru između Beograda i Prištine.
Ipak, zašto ste se vratili na Kosovu u kuću u kojoj vas dočekuju tako negostoljubivo?
Postoji više razloga. Zato što ova teritorija Kosovo i Metohija vredi puno u materijalnom i duhovnom smislu, naročito u duhovnom smislu. Zato što su ovde brojne svetinje, ovde su postradali brojni svetitelji za našu pravoslavnu veru, zato što i dalje ljudi stradaju, ljudi se muče. Svi se zajedno borimo za pravoslavnu veru. To je nama cilj broj jedan. Da sačuvamo pravoslavnu veru i da budemo to što jesmo – pravoslavni Srbi.
Timur Blohin,
Izvor: Glas Rusije
