Izvor: Večernje novosti, 08.Jan.2018, 18:29   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ponos i dika Kuršumlije

Ljubomir Antonijević, ne dvoumeći se, uleteo u plamen i spasao starca koji je izbegao sa Kosova i Metohije. Vatra u kući je gutala sve, a deda Milosav nepomično stajao, morao sam da uđem KRENUO sam da uslužim mušteriju, kada sam kroz stakleni deo radnje video da gori kuća preko puta. Ni sekundu se nisam razmišljao i koliko me noge nose otrčao sam do zapaljene kućice. Između plamena koji je gutao sve, u unutrašnjosti, video sam dedu Milosava koji je kao u bunilu >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << stajao nasred kuhinje. Zvao sam ga, vikao mu da izađe, ali on je bio nepomičan. Nije bilo druge nego da pokušam da se provučem između plamenih jezika. Uspeo sam, uhvatio ga za ruku... Nije reagovao. Odmah sam ga uzeo u naručje i izneo. Samo što smo iskoračili, iza nas je sve počelo da se ruši...Pročitajte još - Baklja ljudskosti Ovako svoje „delo“ opisuje Ljubomir Antonijević (33), mesar iz Kuršumlije. On je iz zapaljenog doma, 10. februara uveče, spasao osamdesetogodišnjeg Milosava Vučićevića. Kada ga je izneo, učestvovao je i u pokušaju gašenja požara sa drugim komšijama i prolaznicima, ali je vatra bila brža... Progutala je kućicu za tren. Kasnije, saznao je da je plamen krenuo od šporeta koji je deda Milosav ložio. Pročitajte još - Mesar izneo starca iz plamena Gotovo godinu posle, kao i svi naši tihi junaci iz komšiluka, Ljubomir skromno kaže da to što je učinio nije podvig već „samo pomoć bespomoćnom“. Veruje da bi svaki čovek uradio isto. - Ne gledam na sebe kao na spasioca - veli Ljubomir. - Postupio sam instinktivno jer sam osetio da tako treba. Ostarelog suseda moje mesare poznavao sam samo iz viđenja. Drago mi je što sam mu na neki način produžio život za dva meseca, jer je u aprilu preminuo. Tvrdeći da bi svako pomogao komšiji, Ljubomir nije želeo da se hvali svojim podvigom. Danima su ga drugovi ubeđivali da priča i odškrine vrata novinarima. - Znam da je čika Milosav izbegao sa Kosova i Metohije i da mu je supruga umrla pre nekoliko godina - priča Ljubomir. - Bio je neutešan, skroman, sa ranom na srcu, kao i svi njegovi prognani sapatnici sa Kosmeta. Nismo se dobro poznavali, ali povremeno je dolazio u našu mesaru. Plamen u trenu zahvatio celu kuću Posle požara, deda Milosav je bio na lečenju u Nišu, a njegov spasilac se nadao da će izaći. - Razmišljao sam i gde u Kuršumliji da nađem neki smeštaj za “pogorelca” kada se vrati sa lečenja - nastavlja Ljubomir. - Ali, nagomilana tuga za svojim, kosmetskim ognjištem, usamljenost, požar koji mu je progutao kuću, godine... Sve se sabralo i odnelo dedu Milosava u neki drugi, možda bolji svet... JEDNI UZ DRUGE, KAD JE TEŠKO NAJISKRENIJE mislim da svi moramo malo više da obratimo pažnju jedni na druge - govori Ljubomir. - Iako je Kuršumlija gradić u kojem se svi poznajemo, ljudi su se nekako otuđili. Srećom, bar kada je teško, još znamo svojski da priteknemo u pomoć jedni drugima. To je odlika nas Topličana.
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija

Nastavak na Večernje novosti...