Izvor: Nezavisne Novine, 25.Nov.2018, 21:12   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Pola bananice, do razmene!

Za samo nekoliko dana latentno višegodišnje "mirovanje" odnosa Beograda i Prištine sa povremenim čarkama ponovo je postalo otvoreni sukob dve nazovi sile. Na sreću i dalje samo političke, iako su u igri i policija i sudstvo i trgovina.

Ali, ozbiljno je pitanje koliko će dugo ti duhovi pušteni iz boce opstajati u miru. Posebno posle privođenja i pritvora nekim kosovskim Srbima osumnjičenim za učešće - ili miniranje istrage, malo menja sada stvari - ubistva nesumnjivo najboljeg >> Pročitaj celu vest na sajtu Nezavisne Novine << kosovskog političara poslednjih decenija Olivera Ivanovića.

Posebno je, čini se, interesantna briga obe strane da se kontroverzni M.R. ne pominje suviše. Em je tražen (Priština), em je visoko pozicioniran u lokalnim strukturama vlasti na severu Kosova (Beograd), što ga izgleda čini nedodirljivim, iako su i kosovski Srbi koji nisu omiljeni vlasti, ali i kosovski Albanci, često navodili istragu baš na njega.

Posle svih ovih mučnih dana jedno je sigurno: deca na Kosovu i Metohiji neće bar još neko vreme imati celu čokoladnu bananicu. Onu najlepšu, "Soko Štark". Imaće samo pola, jer druga polovina ide na carinu državi Kosovo. I to je, koliko se vidi i sa ove malene vremenske distance, "taksa" za neprijem Kosova u Interpol. Teško doživljen u Prištini, maltene euforično proslavljen u Beogradu, iako i jedni i drugi teško mogu da objasne u čemu je dobrobit za ljude.

Logičan zaključak, kao i svih ovih decenija kosovskih nemira, jeste da će najveći ceh opet platiti deca, bez obzira na to da li su Srpčići, Albančići, Bošnjačići, Turčići, Romčići ili neki peti, šesti. Niko ih ne pita - deca su, a nedostajuća polovina bananice samo je rečit simbol njihovih gubitaka stečenih pukim rođenjem i prinudom da žive tu gde jesu.

Dok ne porastu dovoljno da pobegnu glavom bez obzira. I bez obzira na to koji su; da odu i od jednih i od drugih koji im kroje živote. Ne menja stvari ni to što će - zašto i to ne reći kad se zna da dva kriminala tamo najbolje sarađuju - neka dečica na Kosovu (iM) imati i dve bananice umesto cele ili zvanične polovine, ako njihovi stariji nastave da vode paralelne trgovinske veze koje će zaobići sve barijere i isporuče robu iz Beograda u Mitrovicu, pa i Prištinu, Prizren, Đakovicu. Naprotiv, samo doprinosi očuvanju života bez pravila.

A sve to što se dešava, verovali ili ne, posledica je, bar golim okom vidljivo, ovosedmičnog diplomatskog ne/uspeha dve male zemlje. Valja li reći prkosne i ponosne? Srbije (sa Kosovom i Metohijom) i Kosova (bez Srbije). Dve ponosne zemlje koje, ako je verovati njihovim liderima, svoju budućnost ne smeju da zasnivaju na prkosu i inatu, već na racionalnom pristupu i kompromisu, kako je jezgrovito kazao nesumnjivo najvažniji političar ovog podneblja, predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Mada je i on mogao da kaže ponešto o gubicima obe zemlje - jer dobija samo organizovani kriminal, kao što je takođe jezgrovito posle već zaboravljene Generalne skupštine Interpola održane u Dubaiju izgovorio Hašim Tači, predsednik Kosova. A, ne sme se sumnjati, jer čovek zna o čemu govori.

No, ko je šta kazao ne menja stvari - oni zajedno nekoj dečici uskraćuju ne pola bananice, već pola života, ako ne i čitav, drže ih udruženo u getu nesreće, podela i, na nesreću, mržnje. Jer, šta su dobili "oni", a šta "mi"?

Carine i hapšenja ljudi koji su možda i potpuno nedužni, čak i one iz istrage o Ivanovićevom ubistvu, a posebno poput dvoje srpskih građana koji su na Kosovu uhapšeni pošto su, navodno, prešli granicu van zvaničnih prelaza sa nedozvoljenom robom u vidu nešto meda i rakije. Jesu li oni krivi?

Da su dve evropske države (van EU gde granica još nema i delom bivše SFRJ, gde se granice dogovorno zanemaruju) bili bi, nesumnjivo; ovako, sa severa nisu - jer tu, Srbije što se tiče, granice uopšte nema; sa juga jesu, jer ono što Srbija zove administrativnom linijom podleže svim pravilima granice. A ima nekog đavola, jelte, u tome, jer ako nije tako, kako i ko zaustavlja bananice, štampu i lekove?

OK, Kosovo, koje i nije zvanična država za neki deo sveta, za drugi jeste, a nije ponovo ni deo najvažnije policijske organizacije na svetu Interpola. I zato što nije, iako to boli, može da radi šta hoće, na severu i na jugu?

Kao što i Srbija to isto može jer jedan njen ko bajagi deo nije pod ingerencijama Interpola i tamo mogu da rade šta hoće. I niko im ništa neće moći pošto su svi van ingerencija.

Da li pregovarači u Briselu - Vučić i Tači - i Brisel to zaista žele; da se bude van ingerencija uređenog sveta, pošto Beograd nema faktičkih prava, a Priština nema formalnih, iako i jedni i drugi misle da je obrnuto. A oni treći su i dalje kao Alisa u zemlji čuda, iako rukovode procesom zvani dijalog već godinama.

Ili je sve deo prećutnog scenarija koji pominje austrijski vicekancelar Hajnc-Kristijan Štrahe, a koji glasi prosto - uveren je da je inicijativa razmene teritorija, o kojoj su govorili predsednik Srbije Aleksandar Vučić i kosovski predsednik Hašim Tači jedini način da se konačno preseče kosovski Gordijev čvor. Uz ogradu, kako javljaju agencije, da će on kao zastupnik interesa Srbije izvršiti uticaj, ako kancelar Sebastijan Kurc, kao zagovornik interesa Kosova, učini to isto.

Ako je to cilj dve politike - zvanične beogradske i zvanične prištinske - što se ne kaže javno? Zbog straha šta zaista razmena podrazumeva i još više koje teritorije? I, naravno, kako će lideri pastvama objasniti zašto olako daju deo neotuđivog "vlasništva" stečenog, tu će biti u pravu, na rekama krvi? Makar bili samo jug i sever Kosova u pitanju. Što je malo verovatno.

Koliko će vremena, koliko hapšenja, koliko kriza proći dok ne stisnu petlju i kažu - o tome mi pregovaramo. Makar opet potezali argumente tipa 'evo, dokazali smo da je Kosovo ništa' i slično tome ili, sa druge strane, da je 'Kosovo žrtva neke američke, ruske ili kakve već zavere', svesni i jedni i drugi da su tu gde jesu, sa granicama koje imaju i koje ne mogu da pređu.

I  koliko će još dugo baždariti nove kote sukoba, zloupotrebljavajući decu, sport, kulturu i zvati "prijatelje" da sude o tome sme li se neka titula proslaviti uz neku himnu i zastavu i sme li se neka arhitektonska postavka ostvariti sa sumnjivim znamenjima. Bez svesti o tome što su ljudima koji postižu vrhunske rezultate, na nesreću, ponekad potrebna i znamenja da bi uspeh bio overen. A čija će nego zemlje u kojoj su rođeni? I neće shvatiti što ti ljudi odlaze - jer ne moraju biti ni Srbijanci, ni Kosovci, ni Srbi, ni Albanci, ni Mađari, ni Hrvati, ni Bošnjaci - da bi bili to što jesu; najbolji ili blizu najboljih u onome čime se bave.

Koliko je zaustavnih linija i hapšenja još potrebno da se sazna o čemu pregovaraju ti ljudi tamo u Briselu i na drugim političkim kotama. Šta žele više ti uterivači naših sudbina? Koliko će nas još puta zaklinjati Gazimestanom i sa Gazimestana, zar nije prošlo dovoljno vekova i zar nije prošlo dovoljno decenija zla?

Šta ministrima unutrašnjih poslova Srbije i Kosova - a imaju ih i jedni i drugi, makar se pravili da ih nema - fali da kroz Interpol sarađuju? I šta ministrima kulture  Srbije i Kosova fali da se kroz Unicef dogovaraju? Hoće li time biti ugroženo srpsko kulturno nasleđe ili će, naprotiv, biti pod ozbiljnijom međunarodnom prismotrom nego sada. Kao što bi i kriminalci u slučaju Interpola bili viđeniji za poternice.

A, ako neko pita, kako se stiže od pola "Soko Štark" bananice do razmene teritorija - ovo nije dobra adresa; to pitanje valja adresirati Beogradu, Prištini i Briselu.

Nastavak na Nezavisne Novine...