Izvor: Politika, 26.Dec.2012, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Platforma, istine i zablude
Usvajanjem ovakvog dokumenta u parlamentu pozicija Srbije u dijalogu bila bi ojačana
U mnoštvu političkih i medijskih šumova nastalih nakon nespretnog objavljivanja (nacrta?) platforme za Kosovo i Metoxiju, kao da zaboravljamo da postavimo i zatim odgovorimo na ona najelementarnija pitanja. Prvo od njih jeste svakako da li nam uopšte treba platforma.
Sviđalo se to nekom ili ne, međunarodni i unutrašnji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << status Kosova jeste najznačajnije otvoreno državno i nacionalno pitanje Srbije. Ulaziti u politički dijalog (pregovore) bez polaznih osnova i definisanog cilja, značilo bi unapred sebe osuditi na neuspeh. To bi takođe predstavljalo teranje vode na vodenicu onih koji tvrde da Srbija ili ne zna šta hoće pa kupuje vreme ili ima neku tajnu, destruktivnu(?) agendu. Objavljivanjem platforme Srbija svoje ciljeve čini legitimnim, javnim i počinje borbu za političku podršku međunarodnih faktora i svetskog javnog mnjenja. Budući da je, od gotovih rešenja, trenutno na stolu jedino Ahtisarijev plan pretočen u ustav kosovskih Albanaca iz 2008, zvaničnim uvođenjem u igru srpskog predloga stvaraju se uslovi za kredibilnu alternativu i za veći manevarski prostor našem pregovaračkom timu. Naravno, veći manevarski prostor podrazumeva i veću odgovornost, kao i neku obligaciju rezultata, što neke može u startu da obeshrabri. I oni koje je lako obeshrabriti trebalo bi da znaju da je bolje ostvariti makar i deo nekog plana nego ništa bez plana.
Ukoliko smo se saglasili o potrebi postojanja platforme za pregovore, sledeće pitanje jeste da li je potrebno i kako oko nje ostvariti što snažniji unutrašnji konsenzus i državno jedinstvo. Odgovor se sam od sebe nameće: diskusijom i konačnim usvajanjem u Narodnoj skupštini. Tačno je da vlada predlaže i sprovodi politiku zemlje, ali ovo pitanje prevazilazi redovno upravljanje državom. Usvajanjem ovakvog dokumenta u parlamentu pozicija Srbije u dijalogu bila bi ojačana, jer bi to značilo da se stavovi ne mogu lako promeniti pod instant pritiskom. To bi takođe značilo da nešto od tako predloženog međunarodni posrednik mora da uvaži, a ne da jedna strana dobija sve i neometano sprovodi svoju agendu pod plaštom statusne neutralnosti, u koju ionako više niko ne veruje. Evropski saveznici Srbije bi dobili dodatne argumente u razgovorima s Berlinom, koji bez promene šahovskih figura nema nameru da da zeleno svetlo za početak pregovora o članstvu u EU, sve dok Srbija i Kosovo ne potpišu sporazum o normalizaciji po ugledu na ugovor dve Nemačke iz 1972. Uslov za dalju fazu evrointegracije nije nastavak tehničkog dijaloga, kako neki naivno tvrde ovih dana, već definisanje statusa severa KiM.
Treće pitanje je analiza aktuelnog (nacrta?) platforme. Predlog u vezi sa udruživanjem srpskih opština i njihov autonoman politički život jeste ispravan i inspirisan je predlogom Centra za novu politiku iz 2010. godine. Time bi se takozvane paralelne strukture transformisale u jedinice lokalne samouprave s visokim stepenom autonomije i s mogućnošću međusobnog povezivanja i saradnje, imajući funkcionalnu vezu i sa Beogradom i sa Prištinom. Beograd ovakvim predlogom može da dokazuje da mu primarni cilj više nije podela KiM, a da istovremeno na terenu obezbedi kolektivna prava Srba i onemogući faktičko stvaranje druge albanske države na Balkanu. Uostalom, zar se u prvom članu Ahtisarijevog plana ne kaže: „Kosovo će biti multietničko društvo”? Za razliku od Ahtisarija, ovim ustrojstvom bi se to i realno obezbedilo. Ovako formulisan predlog, uz korektnu prezentaciju i diplomatski napor, veliki broj evropskih država bi mogao da primi pozitivno, a i one ključne, pre svega Francuska, koja se uvek zalagala za široku teritorijalnu autonomiju Srba na KiM.
S druge strane, predlog o regionalizaciji Kosova mnogo je manje logičan i sprovodljiv, niti je jasno šta se njime želi postići. Ukoliko kosovski Albanci ne žele da žive u strukturama organizovanim u regione, kako Beograd može na to da ih natera? Što se tiče samog metoda, nejasno je zašto je javnost saznala za plan iz novina i stranih diplomatskih krugova. Podrazumeva se da inostrane partnere treba pripremiti i delom unapred zadobiti, ali šta se onda radilo svih prethodnih meseci? S konkretnim nacrtom državne platforme uvek prvo treba da se upoznaju narodni poslanici i domaći politički akteri. Kao što smo već rekli, dokument bi takođe morao da bude debatovan u skupštini, kako bi dobio karakter nacionalnog, u protivnom biće brzo marginalizovan i zaboravljen.
Da zaključimo, platforma za pregovore usvojena u parlamentu neophodna je ukoliko se želi zadobiti minimum respekta od kosovskih Albanaca i međunarodne zajednice, kao i ostvariti minimum interesa u vezi sa KiM. Za očekivanje je da će svaki tekst Srbije naići u startu na baražnu vatru, kako bi mu se odmah oborile vrednost i očekivanja. Ali nakon tog perioda, ukoliko se ostane dosledan, doći će do ozbiljnijeg promišljanja i uvažavanja. Potpuno je legitimno da se u domaćoj javnosti kritikuje postojeći tekst, ali je simptomatično da većina kritičara polazi od stava da nam nikakva platforma nije potrebna i da nam je samo kamen oko vrata u faktičkom priznanju nezavisnog Kosova, i to sve sa Ustavom iz 2008. godine. Ukoliko ovakav defetistički stav preovlada i u političkoj eliti, tako da nikakva platforma ni ne bude usvojena, poštenije je ne trošiti narodnu energiju i odmah priznati da aktuelnim izazovima nismo dorasli i prihvatiti državu kosovskih Albanaca za koju su oni spremni da se istrajnije bore.
Nikola Jovanović
objavljeno: 26.12.2012.
