Izvor: TvojPortal.com, 18.Sep.2011, 13:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Plač proroka Jeremije
Dnevnik.rs Kosovo je, dakle, izgubljeno i samo je pitanje dana, nedelja i najviše godine kad će biti nezavisna država, koja će se spojiti sa Albanijom, drugom šiptarskom državom u Evropi, ili se neće spojiti – to je već njihova briga, ne samo sad, nego je to uvek i bila uglavom njihova briga.
Kosovo je za Srbe izgubljeno i to mogu javno da kažem >> Pročitaj celu vest na sajtu TvojPortal.com << jer je vest stara celih 65 godina, kad je nova narodna vlast, predvođena jednim mudrim samozvanim maršalom i njegovim isto tako mudrim i nadasve školovanim komunistima, donela zakon kojim se svim kosovskim Srbima prognanim odande od okupacionih italijanskih fašističkih vlasti zabranjuje povratak na Kosovo i Metohiju... ako se ovde još iko i seća da se ova s početka autonomna oblast, a potom i pokrajina, zvala ne samo Kosovo, nego i Metohija, po slovenskom izrazu za manastirsko imanje, da bi se najednom, pred kraj prošlog veka i pretkraj svega prošlog, nekadašnjeg i bivšeg, a nepovratnog zanavek, samo tiho izgubilo, što bi se u narodu reklo, „k’o govno na kiši“ – Šiptarima je bilo stalo da Metohija nestane, a Srbima baš nekako i nije da ono ostane, pa sam o tome još 1989. sa Kosova svedočio citatom iz Svetog pisma, najčitanije knjige u istoriji ljudske civilizacije. Citat glasi: „Sva će ta zemlja opustjeti jer je niko ne uzima na um“ i nalazi se u najtužnijoj starozavetnoj knjizi koja se još tužnije zove „Plač Jeremijin“.
Posle se sve to i zaboravilo jer smo imali važnija posla: pevali smo borbene i bratstveno-jedinstvene pesme i nosili štafetu Titu za rođendan, za onaj legendarni Dan mladosti – kako sviju nas, tako i njega koji od silnog posla i obaveza nije stigao da ostari. Mi smo uživali u obnovi i izgradnji zemlje i šepurili se na čelu Pokreta nesvrstanih (odakle smo na kraju i izbačeni), a naši, tj. Kardeljevi „Pravci razvoja socijalističkog samoupravljanja“ bili su najbolji pravci na svetu. I sve u svemu, čak i naša progresivna paraliza bila je najprogresivnija, a naši patuljci bili su – najviši patuljci na svetu.
Za sve to vreme Šiptari su teško živeli, što je u celom svetu, koji nas „ne uzima na um“, danas notorna činjenica. Azem Vlasi je doživljavao stalne progone i zlostavljanja, bio je simbol političkog, antijugoslovenskog pa i antikomunističkog disidenta. Ako vas sad čudi što je taj svetao lik svih tih godina sedeo uz Tita („čelo nogu“) u svečanoj loži Stadiona JNA, odmah uz nekog Titovog generala Franju Tuđmana, i ljubio ga u za rođendan u oba obraza, onda ću vas malo utešiti – mene sve to čudi još i više, da je tu neistini pa i pravu psinu mogao da proguta i svari ceo moćni i umni Zapad, koji danas komanduje planetom. Ja na primer nisam bio neki naročiti državni neprijatelj, ali ipak nikad nisam video svečanu ložu Stadiona JNA. Dospeo sam samo jednom do najjeftinije tribine, pokisao k’o miš i još i gledao poraz „Pastizana“, al’ baš me briga – dočim sam zagriženi „zvezdaš“.
A Šiptari su i dalje teško živeli, pa je uz kumrovečkog đaka Vlasija i neki Veli Deva bio potpredsednik srbijanske Vlade, Sinan Hasani bio čak i potpredsednik savezne države (one federativne, ako se i toga još kogod seća) pa onda i predsednik cele partije jugoslovenskih komunista. A Ibrahim Rugova – da, onaj uvek sa crvenim šalom oko smežuranog vrata – predsednik Saveza pisaca Jugoslavije. Ne morate se naprezati, nećete se setiti nijedne njegove knjige, nijednog naslova ili citata, on je, kao i većina komunističkih književnika od 1945. do danas bio apsolutno beznačajan, a ovde ga spominjem samo zato što su, jelda, Šiptari u SFRJ teško živeli.
A s obzirom na to da su teško živeli, oni su se u nekoliko navrata dizali na ustanak. Prvi ustanak je sakriven tako što su ga komunisti samo počistili pod tepih, u drugom 1968. godine je bilo i žrtava – tako što su stradali svi Srbi koji su i jednu jedinu reč o tome progovorili, na čelu sa Titovim dvorskim piscem Dobricom Ćosićem. Treći ustanak šest meseci posle Titove smrti rešen je tako što je prekršten u protest šiptarskih studenata zbog loše hrane u menzi velelepnog univerziteta u Prištini.
Dopustiću sebi podsećanje na jedan davni skup u Novom Sadu iz 1985. godine. Dobro se sećam tog poslednjeg kongresa Saveza književnika Jugoslavije, baš u novosadskom hotelu „Park“, kad je već i list „Komunist“ otvoreno pisao o šiptarskom separatizmu. Na kongresu je pravu pometnju izazvao Miodrag Bulatović, koji je baš tada bio najnagrađivaniji, najprevođeniji i najpopularniji pisac naš:
“Jugoslovensko društvo se danas srelo ne samo s jednom mongolskom satrapijom, već i sa osmoglavim čudovištem nacionalizma, dogmatizma i paranoje. Slavna zemlja plamti, a to pisci moraju da saopšte na svoj način. Niko još nije sabrao koliko ’marksističko-lenjinističkih’ kružoka i organizacija pulsira pod našom zemljom! Krešu bombe, kako je tridesetih godina govorio jedan teoretičar ustaškog terorizma. ’Komunist’ od 12. aprila ove godine (1985) ocenjuje da progon ljudi sa njihovih kosovskih ognjišta ima sva obeležja genocida i fašizma. Koliko smo čekali tu ocenu i koliko je ljudi dosad bačeno na marginu samo zato što su taj fašistički mrak u slavnoj socijalističkoj zemlji Jugoslaviji primetili na vreme?! Zemlju našu razdiru mračne strasti i prohtevi, od kojih ni pisci nisu imuni, a morali bi biti. Nacionalizam je u nas privredna grana, unosna... neoporezovana! To je mala privreda, najuspešnija! Književnici i njihovo stvaralaštvo prvi su na udaru morbidnog dogmatizma svih boja.”
Redžep Ćosja se, kako je to tada bio opšti manir u partijskoj „vrhušci“, jako iznenadio, prosto su ga zaprepastile te Bulatovićeve tvrdnje “o tobožnjem genocidu Albanaca nad Srbima na Kosovu” (Metohiju su već tada izbrisali iz naziva pokrajine!). Pa mu je, tako „začuđen“, i odgovorio: “Nad kim su, zaboga, mogli ikad vršiti genocid Albanci, koji se, otkad istorija zna za njih pa do kraja Drugog svetskog rata, bore za goli opstanak?” A onda je naravno govorio o “ugrožavanju autonomije našeg duhovnog stvaralaštva” (albanskog, razume se).
I baš taj Redžep Ćosja je ostao jedan od ideologa šiptarskog separatizma. Da li je ikad video nešto od onog strahovitog genocida nad Srbima koji je ako ne uz blagoslov, a ono bar pred očima vlasti i naše javnosti, davno započet i još uvek traje? Nije meni, međutim, bio kriv ni Ćosja, niti su to bili Vlasi i Rugova. Oni su samo radili svoj posao. A naša zemlja je opustila jer je niko nije „uzimao na um“.
Đorđe Randelj
Kosovo i MetohijaSFRJ
Pogledaj vesti o: Nova godina
