Izvor: Politika, 08.Jul.2014, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pištolj kao struktura
Sudeći po sadržaju naučnih skupova u regionu, debata oko atentata je više identitetska nego naučna
Javnost u regionu je više od godinu dana zaokupljena Sarajevskim atentatom. Odnos političara i medija prema ovoj temi bio je uglavnom predvidljiv. Potvrdila se slutnja da će biti malo prosvećenog sećanja i da će prevladati upotreba prošlosti. Gavrilo je postao lakmus identiteta službenog Beograda, Višegrada i Sarajeva. Na delu je prerada, potiskivanje, reakcentovanje, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ali i prećutkivanje prošlosti. Svako bi da se ogrebe o atentat dok je sećanje vruće. U feljtonima srpski istoričari navlače Principa na kosovski mit, na Obilića i Lazara. Uopšte im ne smeta što je atentator bio deklarisani Jugosloven i ateista. Naprotiv, konzervativci ga koriste kao sredstvo religijske resocijalizacije. Nije to kritičko suočavanje sa prošlošću nego istorijska politika. Osim političara i istoričara, uticajni su i ljubitelji istorije koji stvaraju posebno osvetoljubivu medijsku istorijsku kulturu.
Sudeći po sadržaju naučnih skupova u regionu, debata oko atentata je više identitetska nego naučna. Manje ili više otvoreno se nazire priča o zlu drugoga. Atentat izranja kao „teško opterećeno sećanje” sa snažnom identitetskom i osećajnom komponentom. Utisak je da je malo prosvećenog sećanja u smislu izvlačenja istorijske pouke. U središtu su žrtve. Kao da građanski rat sećanja oko atentata na osoben način pravda i zaoštrava sukobe u regionu. Kod teško opterećenih sećanja osećanja ne slabe. Nisu to samo debate između istoričara nego i međunacionalne napetosti. Ima tu i svladavanja prošlosti po revanšističkom obrascu prkosnog ponosa. Neće Vučić u Sarajevo nego u Višegrad. Okružen pretendentom na presto i popovima šalje vidovdansku poruku sa Drine. Nije tamjan oko Principa prosvećeno sećanje. A šta je onda?
Idejnopolitički gledano debata oko atentata nije oslabila nego ojačala tvrdo ukopane nacionalne žrtvene frontove. Na svim stranama je mit o žrtvi trivijalni mehanizam rasterećenja. Bakir Izetbegović nije hteo da se izjašnjava o Principu, ali konzervativni Bošnjaci tvrde da je isti bio terorista. Kažu da postoji kontinuitet između njega i Slobodana Miloševića. Ima, naravno i izuzetaka. Muhamed Filipović, Husnija Kamberović i Vera Kac to ne čine. Mit o neuporedivoj vlastitoj žrtvi je u regionu krut i koristi svaku priliku da se istakne. Zato je atentat svojevrsnaredukcija složenosti savremene političke situacije. Sećanje na ovaj događaj podgreva razne mržnje i stereotipe o tobože uvek istim teroristima i agresorima. U Srbiji je Gavrilo istaknut kao iskonska hrišćanska nacionalna žrtva. Feljtonistima „Politike” su za to autoriteti Ljotiću bliski Nikolaj Velimirović i Ratko Parežanin. Malo ko pominje Gavrilovog sinovca, narodnog heroja Slobodana Principa Selju. Komunista narušava kontinuitet od Obilića i kneza Lazara i remeti nacionalnu vertikalu žrtve koja je trenutno centrirana oko Principa. I bošnjački konzervativci vide sebe kao žrtvu kontinuiranog srpskog terorizma, od Principa do Mladića. Obe oprečne žrtvene konstrukcije koriste Gavrila. U oba slučaja u ratu sećanja ne treba propustiti priliku da se preko imena atentatora osmisli vlastiti žrtveni identitet: srpske žrtve, u čijem je središtu hrišćanski mučenik Princip, ili opšti identitet žrtve rata kao posledica Gavrila teroriste. Čak se i kod istoričara koji upozoravaju na složenost tadašnjih zbivanja, nazire redukcija prošlosti oko žrtve, dželata i heroja. Što je moraliziranje prošlosti jače, to je medijski upotrebljivije. Ljubavne reportaže kroje tabloidnog Principa. Neki evrofili ga vide kao nesrećnika. Gavrilo danas nema advokata jer nema Jugoslavije. Ko bi danas pričao o Principovom jugoslovenstvu? Niko. Treba ga uokviriti Vidovdanom i opelom. Dedijera je zamenio Ljušić. Gavrilova žrtva treba da osnaži nove konzervativne vrednosti, koje su nazadne u odnosu na izvorne težnje mladobosanaca. Samo se iz visine vidi da je Princip karika duge oslobodilačke političke kulture i permanentnog procesa revizije žrtve u regionu. I njegov pištolj je struktura.
Biti realan znači ne očekivati od napetog regiona uravnoteženu sliku atentata. Prikazana domaća kultura sećanja neće verovatno još dugo oslabiti. Ali ne bi valjalo ni da konzervativna tumačenja mladobosanaca budu posredna rasterećenja nacionalizama u regionu. Trenutno nema autoriteta koji bi pouzdano redukovao galamu oko atentata. Zato što je nacionalizam normalnost. Šta onda čitati? Za početak, čačanski časopis „Gradac” br. 175-177 (2010) koji je u spektru raznih mišljenja najbliži prosvećenom sećanju.
Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu
Todor Kuljić
objavljeno: 08.07.2014.
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
.jpg)
