Izvor: Večernje novosti, 02.Apr.2013, 09:26   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ostajemo dok smo živi

BRAĆA Nebojša (67) i Aleksandar Jovanović (70) iz Bresja kod Kosova Polja, mašinski inženjeri, žive u porodičnoj kući sa sestrom Dobrilom i majkom Stakom (93), na imanju koje se nalazi tik uz auto-put prema Prizrenu. Odatle ni po cenu života neće da odu. A ponekad se čini da je baš život u igri. Svuda oko njih su Albanci. Napadaju ih, prete. Žele da ih oteraju i uzmu njihovo imanje. Ne pitaju je li na prodaju, već samo - koliko košta. - Deca su nam davno otišla. Ne strahujemo za njih, pa je to nekako lakše. Nekako smo slobodniji, uprkos strahu. Ne možemo ništa izgubiti, do svoje glave - priča sumorno Nebojša. - Pregoreli smo sve i rešili da ostanemo. Pa šta bude, bude. Do poslednjeg daha. Gotovo da nema dana da na vrata kuće u kojoj su rođeni ne dođe neko od Albanaca sa pitanjem koliko koštaju kuća i imanje? - Uprkos tome što uvek dobiju odgovor da imanje nije na prodaju, ne odustaju. Nastavljaju da dolaze sa istim pitanjem ali nas i pritiskaju na razne načine. Pre neki dan izašao sam na njivu koja nam je najbliža kući i u isti čas se tu stvorio komšija Albanac čije se imanje nalazi preko puta našeg. Rekao mi je da ne mogu da obrađujem tu njivu. Zapretio mi je da on nije Kosovar, pa da neće biti mek kao moje komšije - priča Nebojša. Odgovorio je Nebojša komšiji da će on svoje i dalje orati, da je rođen na Kosovu i da će tu ostati. Ali nije lako. Plaše se Jovanovići. I sa nama razgovaraju oprezno. Jedva su stali pred objektiv našeg fotoaparata. Ne žele da pričaju koliko imaju zemlje, gde im žive deca, poznaju li ljude koji ih napadaju. Tek ponešto ispričaju o provokacijama, bacanju Molotovljevih koktela u dvorište i na kuću. Odlučni su oni da ostanu, ali treba mnogo progutati. Ne privlačiti pažnju, ne upadati u oči. - Ne može Srbin drugačije na Kosovu da ostane - kaže Nebojša. - Eto pre nekoliko meseci, u štali smo zatekli mladog Albanca. Došao sa očitom namerom da nas zaplaši ili ubije. Bilo je rano ujutro i ja sam krenuo da obiđem stoku kada se on pojavio iza vrata sa repetiranim pištoljem. Uspeo sam nekako da skrenem njegovu pažnju dok nije stigao brat. Napadača su uspeli da savladaju i zavežu kanapom. Tako svezanog su ga zatekli pripadnici kosovske policije, koji su došli tek pošto je Aleksandar po njih otišao biciklom. A, onda su čuli jednog od njih kako mladom napadaču kaže: „Tako ti i treba kad nisi obavio zadatak“. Svesni su da nema ko da ih zaštiti. Ogradili su dvorište gvozdenom ogradom i kapijom na kojoj velikim štampanim slovima na srpskom piše „Čuvaj se psa“. Više hrabre sebe, nego što plaše uljeze. NEPREPOZNATLJIVO U Bresju je do 1999. godine živelo više od 200 srpskih porodica a sada ima svega petnaestak srpskih kuća. Domaćinstvo Jovanovića nalazi se izdvojeno u albanskom okruženju. I u susednom Kosovu Polju, nekada najvećem srpskom naselju kraj Prištine, u kojem je do 1999. godine živelo oko 5.000 Srba, sada ih nema ni pedesetak. U odnosu na ono kako su izgledala pre desetak godina, ova mesta su danas neprepoznatljiva. Gotovo svaki deo prostora kraj auto-puta koji vodi ka Peći, Prizrenu iskorišćen je za izgradnju novih stambenih zgrada i veleprodajnih objekata.
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija

Nastavak na Večernje novosti...