Izvor: Politika, 04.Avg.2015, 15:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odziv na „Mobu” od Rusije do Makedonije
Tradicionalno saborovanje omladine u organizaciji Eparhije šabačke, u Soko gradu kod Ljubovije okupilo više od 150 učesnika iz Nemačke, Austrije, Južne Osetije, sa Kosova i Metohije...– U proteklih sedamnaest dana, koliko traje „Moba“ koja se završava sutra, zajedno su išli na bogosluženja, delili obroke, učili jedni od drugih i jedni o drugima
Da li će život ikada više za istim stolom okupiti Mariju Chavrebovu (12) iz Chinvala u Južnoj Osetiji, Damjana Šona >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << (14) iz Lineburga kod Hamburga, Slađanu Đorđević (22) iz Novog Brda, Violetu Cvejić (17) iz Gnjilana i Nikolu Milkovića (21) iz Kumanova?
Njihovi životni putevi ukrstili su se daleko od gradova u kojima živi ovih petoro mladih ljudi: u šumovitoj istočnoj Srbiji, između brda i stena gde je u davna vremena bilo tursko utvrđenje, u Soko gradu nadomak Ljubovije.
Tu, u manastiru Svetog vladike Nikolaja Velimirovića, u kompleksu koji je kao svoju zadužbinu podigao vladika šabački Lavrentije, petnaestu godinu zaredom, u zenitu leta okupljaju se mladi iz raznih krajeva sveta, naša dijaspora i njihovi vršnjaci iz Srbije. Tradicionalna manifestacija u organizaciji Eparhije šabačke nosi ime starog srpskog običaja – „Moba“. Njenu suštinu objašnjava nam Miloš Jovanović (24), pomoćnik sveštenika Zorana Ristivojevića, koji je zadužen za Soko grad.
– Ovo je saborovanje omladine, pre svega druženje i upoznavanje. Sa nama su ovde i veroučitelji i učitelji, uči se srpski jezik, istorija, upoznajemo se sa tradicijom i kulturom srpskog naroda, pravoslavnom verom – kaže Miloš.
Iako tradicionalna moba podrazumeva fizički rad, u ovoj je to stvar slobodnog izbora – ko želi može da pomogne u pripremi obroka ili čišćenju.
Dakle, na tom su se mestu našli Marija, Damjan, Slađana, Violeta i Nikola, kao i više od 150 omladinaca uzrasta od sedam do 24 godine. U proteklih sedamnaest dana, koliko traje „Moba“ koja se završava sutra, zajedno su išli na bogosluženja, delili obroke, učili jedni od drugih i jedni o drugima.
Marija iz Chinvala, na primer, prilježno beleži srpske izvorne pesme od svojih vršnjaka iz Žitorađe, dok je Damjan iz Lineburga još pod utiskom osetinskog folklora, pesama i igara koje su izveli Marija i njeni zemljaci. Veteran petorke sa kojom smo razgovarali jeste Makedonac Nikola koji već pet godina dolazi u Soko grad.
– Ovo je moj drugi dom. I danas se čujem sa ljudima koje sam upoznao prve godine – kaže Nikola.
Za razliku od njega, ostalih četvoro prvi put su u Soko gradu. Damjan se čak za razgovor sa novinarima iz Beograda opremio i priručnikom – „Srpski jezik za strance“. Nije ni stigao da ga otvori. U veselom društvu u kojem samo lete opaske i komentari, nema baš mnogo vremena za proveravanje padeža i jezičkih konstrukcija. Naročito kada pored vas sedi Violeta iz Gnjilana, jedna od onih veselih priroda koja svakom razgovoru daje dodatno ubrzanje.
– Ja sam najbolji ženski fudbaler – predstavlja nam se ona.
Za koga navija izlišno je pitati, budući da se ispod njene trenerke jasno vidi dres „Crvene zvezde“.
Gitara na kojoj se ne sviraju narodnjaci
– Napišite slobodno da ću jednog dana igrati u „Zvezdi“ i da bih volela da budem saobraćajni policajac. A što se tiče „Mobe“, ovde mi je prelepo, sve je super. Doći ću i sledeće godine. Samo ako me pozovu – uz osmeh kaže Violeta.
U ovoj raznorodnoj grupi mladih, neki utisci su isti. I Marija i Slađana iz Novog Brda kažu da ovde ima nešto što ih podseća na njihov dom.
– Kada zatvorim oči, osećam se kao da sam u Osetiji. Priroda me jako podseća na moj rodni kraj, a i ljudi su srdačni i ljubazni – priča Marija.
Slađanu, s druge strane, nešto sasvim drugo podseća na dom. Nešto što mnogo govori o njenoj svakodnevici i stvarnosti.
– Priroda je ovde prelepa i društvo je super, ali nema izlazaka, osim onih organizovanih, pošto smo malo izolovani od grada. Meni to uopšte ne smeta. Tako živimo i na Kosovu. Možete da se krećete u veoma uskim granicama i nema izlazaka van njih – kaže Slađana.
Ima još veoma malo vremena da Violeta pokaže fudbalske veštine na terenu kod Soko grada, da Damjan utvrdi svoj srpski, a Marija nauči reči pesme „Zaspao Janko“ od mladih iz Žitorađe. Osetini, koje njihovi drugari opisuju kao vrlo muzikalne, nisu se slučajno „kliknuli“ sa klincima iz Žitorađe. Jer baš ova grupa mladih je najraspevanija ovde. Deo Žitorađana zatičemo na terasi ispred Doma vladike Nikolaja u spontano okupljenom mešovitom muško-ženskom horu. Sa njima su i tinejdžeri iz Makedonije i sa Kosova i Metohije, a u centru zbivanja jedna je akustična „fender“ gitara i devetnaestogodišnja Marija („ali svi me zovu Marica“) koja uvodnim akordima diriguje horu šta se peva. Marica vrlo dobro zna koja je prva asocijacija kada neko kaže Žitorađa i pevačica, ali će vam radije odsvirati nešto od „Pepersa”, svoje omiljene grupe.
– Znam da sviram i Cecu, ali ako baš insistirate – predusretljiva je Marica.
Ne insistiramo. Ne mora baš svaka moba da se završi sa narodnjacima.
-----------------------------------------------------------------
Crkva na grobovima mučenika
„Ovo će biti najveći amanet moj“, pisao je vladika Lavrentije u vreme kada je počeo da gradi hram Svetog Nikolaja Lelićkog i ostale objekte oko njega koji danas čine Soko grad, građen od 1994. do 2004. godine. Na lokaciji koju je odabrao nekada se nalazio grad Soko gde su Turci od 1521. do 1862. godine mučili, ubijali i prodavali u roblje Srbe. U Soko gradu, osim hrama Svetog Nikolaja Velimirovića, izgrađena je i kapela posvećena Svetom Nikoli Mirlikijskom, kao i veliki konak od dvadeset soba sa tri dvosobna stana i trpezarijom. Soko grad ima i svoj ribnjak, vodenicu, kao i malu hidroelektranu.
-----------------------------------------------------------------
Dvanaest sudbonosnih „da“
Sveštenička služba Zorana Ristivojevića, svake godine u ovo doba, podrazumeva i staranje o više od stotinu dece različitog uzrasta. Otac Zoran je parohijski sveštenik u Soko gradu, ali kad počne „Moba“ on postaje i mama i tata mališanima koji se užele roditelja. Tokom petnaest godina, stotine mladih iz Evrope, ali i sa američkog kontinenta prošlo je kroz Soko grad.
– Dvanaest brakova sklopljeno je iz „Mobe“. Iako je ovde bilo i po 270 dece, nikada za sve ove godine nismo imali nijedan incident, nijednu tuču niti bilo šta slično. Jedino su nam se jednom dva momka posvađala oko devojke – kaže otac Zoran.
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
