Izvor: Blic, 14.Apr.2014, 00:29   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Odlični đaci, čuvaju koze i beže od vukova

Ova priča bi mogla da bude bajka: iza sedam gora, živele u kućici na obodu šume dve devojčice bez majke, a u dvorište im dolazio vuk da krade jariće... Ali u ovoj priči nema romantike, a ni kraj joj nije poznat.

Za selo Boževac u Kosovskom Pomoravlju kažu da je „u planini“: zabačeno je, na kraju puta izrovanog uskim točkovima škripavih volovskih kola. Dva sata hoda dele ga od asfalta a pedeset godina od sadašnjosti: štale se naslanjaju na stambeni deo kuće, starci >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << drhtavim prstima pokušavaju da sa eksera smaknu uzicu kojom se zatvaraju ulazna vrata, deca u gumenim opancima preskaču potoke i suše noge kraj furune u jedinoj učionici u školi.

A iza tog i takvog Boževca, dalje ka planini, opkoljeni s tri strane šumom, žive Filići: sestre Sanja (13) i Slađana (11), sa ocem Momčilom. Devojčice su rođene u Beogradu, Momčilo je kao hemijski tehničar radio u rakovičkom „Rekordu“, a 2003. godine, kad je tamo dobio otkaz, vratio se u rodno selo sa ćerkama i teško bolesnom ženom, kod teško bolesne majke. Prvo mu je umrla majka, pa 2011. i žena, obe tu u kući od dve sobe, na ivici šume.

Šta sada radi? Poseje krompir u svojoj bašti, popravi ono što kiša pokvari na štali od blata, navuče granje iz šume, skuva ručak...

- Kuvamo na smenu, tata i ja - kaže Sanja.

Televizija prozor u svet

Da nemaju svi antene Total TV ili da ne moraju, zbog poreza, bar jednom godišnje da siđu u Gnjilane ili Kosovsku Kamenicu, seljaci iz ovog kraja ne bi ni saznali da sada žive u drugoj državi. Njihova zemlja i njihove kuće ne zanimaju nijednog osvajača.

Slađana opisuje jedan svoj običan dan: ustaje u pola sedam, oko dva se vraća iz škole, ruča, pa sama ili sa sestrom istera koze na ispašu u retku šumu, oko pet se vraćaju kući, uči i piše domaći zadatak... gledaju program na televiziji, pa sutradan isto. Prošle godine vukovi su im odneli tri koze, Momčilo je uzalud pokušavao da ih otera galamom. Sanja i Slađana bile su tada u školi, ali i one su, drugom prilikom, videle ove zveri.

- Kao do onog drveta... - opisuje Sanja na kojoj udaljenosti.

- Strašan je - Slađana odgovara na pitanje da li se uplašila.

U ovim krajevima ljudi su gostoljubivi ali grubi, a deca zaziru od stranaca i divlja su. Zato stranac ne može da ne primeti da su Sanja i Slađana lepo vaspitane, da sagovornika gledaju u oči. Do škole, u kojoj ima desetak đaka od predškolskog do osmog razreda, ima najmanje pet kilometara. Sanja je jako vrlodobra, Slađana ima sve petice.

Momčilo bez razmišljanja kaže da će ih dati dalje, u neku srednju školu, ali sleže ramenima na pitanje: kako?

Srpska gimnazija iz Budimpešte preko NVO „Dečja radost“ iz Šilova, poručila je da bi primila Sanju...

U hodniku kuće na ivici šume, poređani opanci i čizme. Među njima plave sandale s viskom petom. Ko to i kada obuva, morao je da pita novinar.

- Pa kad je neka svečanost... Prošle godine, na primer, na Slađinoj maloj maturi - objašnjava Sanja prilike u Boževcu.

Jedna svečanost u četiri godine...

Dva psa i mačka

Sanju i Slađanu, kad isteraju koze na pašu, uvek prate dva psića i mačka. A kad se na drugoj strani proplanka pojavio vuk, psići su zanemeli, a mačka se nakostrešila.

- Svi smo se zbili iza drveta - priča Slađana šireći oči

Najčitanije SADA:
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija

Nastavak na Blic...