Izvor: Politika, 28.Mar.2014, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novi hladni rat – ne, hvala!
Ma koliko bile snažne emocije koje izazivaju i Kosovo i Ukrajina, postoje realnosti koje se ne smeju zaboraviti
Poslednjih nekoliko dana odnose između Moskve, Brisela i Vašingtona ukrajinska kriza je dovela do usijanja koje podseća na najmračnije trenutke kubanske krize, kada se svet našao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na ivici nuklearnog rata SAD i SSSR. Iako aktuelna kriza neće izazvati oružani sukob između Rusije i Zapada, posledice mogu biti nesagledive i po njih i po zemlje u užem i širem okruženju, uključujući i Srbiju. Ulozi na obe strane su veliki. Evropska unija pokriva više od 30 odsto svojih potreba za tečnim gasom iz Rusije, godišnja vrednost međusobne trgovine iznosi 350 milijardi evra dok je teško i sagledati cenu prekida brojnih drugih oblika saradnje. Nemačka privreda će, na primer, ove godine samo zbog jednog otkazanog posla u Rusiji izgubiti oko 100 miliona evra.
Uprkos tome, obe strane u ovom trenutku tvrde da su spremne da tu cenu plate. U EU kažu da bi prestanak isporuke gasa iz Rusije kratkoročno mogli nadoknaditi povećanom proizvodnjom u Norveškoj, a dugoročno uvozom gasa iz SAD. Rusija je uzvratila da bi svaki kubik gasa koji ne bi otišao u EU odmah kupile Kina, Indija i druge azijske zemlje. I u jednom i u drugom slučaju šteta bi bila velika. Cene energenata bi se vinule u nebo i potresle iz temelja evropsku privredu. U EU, čije članice poslednjih meseci beleže znake ekonomskog oporavka, to bi, verovatno, izazvalo treći talas ekonomske krize koja traje od 2009. godine. Centralna banka Rusije svakodnevno interveniše na deviznom tržištu u nastojanju da zaustavi pad rublje,a moskovska berza je prošle nedelje zabeležila pad od 10 odsto, to jest izgubila je oko 60 milijardi dolara. Ako se nastavi zaoštravanje odnosa sa Zapadom, ova zemlja bi mogla ostati bez 150 milijardi dolara investicija, što bi Rusiji već ove godine donelo pad BDP od oko 1,8 odsto. Politička cena ovakvog scenarija bila bi, verovatno, mnogo veća od ekonomske.Kubansku krizu 1962.zaustavili su na ivici ambisa Kenedi i Hruščov, ali su u njoj naučili da ponekad veće probleme mogu izazvati usijane glave u njihovom neposrednom okruženju nego sovjetske rakete na Kubi i američke u Turskoj. Iznerviran potezima generala, Kenedijev ministar odbrane Robert Maknamara na vrhuncu krize im je odbrusio: „Vi mislite da vodimo rat sa Rusima? Ne, ovo je način na koji američki predsednik razgovara sa ruskim predsednikom kako da izbegnemo rat!” Ovih dana u američkoj štampi su se oglasili i oni koji misle da je vreme da se smire strasti i trezveno potraži izlaz iz ukrajinske krize. Nimalo ne bi trebalo da začudi što ti glasovi ne dolaze iz liberalnih krugova bliskih administraciji nego od takozvanih realista (zagovornika sile u međunarodnim odnosima) koji u ovoj krizi vide sasvim racionalne motive zbog kojih između SAD i SSSR tokom 41 godine hladnog rata nije ispaljen ni jedan jedini metak.
Jedan od vodećih američkih „realista”, profesor Džon Miršhajmer, ovih dana je u „Njujork tajmsu” kritikovao Obaminu administraciju da je napravila „fatalnu grešku kada je podržala ukrajinske demonstrante, dolila ulje na vatru i dovela do obaranja predsednika Janukoviča”. I dok je za američkog ambasadora u Kijevu to bio „dan za istoriju”, nastavlja Miršhajmer, „Putin nije stvari video tako. Za njega su ovi događaji bili direktna pretnja vitalnim strateškim interesima Rusije”. Bojazan da bi se ono što se desilo u Kijevu moglo završiti članstvom Ukrajine u NATO-u i američkim raketama raspoređenim na manje od 600 kilometara od Moskve bila je povod da Putin reaguje slično Kenediju kada je 1962. otkrio sovjetske rakete na oko 150 kilometara od obala Floride. Istina, Kenedi nije poslao vojsku na Kubu (mada je nešto slično pokušao 1961), ali je sovjetima poslao poruku da između nuklearnih sila postoje crvene linije koje se ne smeju preći. Nešto slično na Krimu je uradio i Vladimir Putin. Miršhajmer zaključuje da ukrajinska kriza nije posao za pravnike nego za stratege i da bi Zapad morao ozbiljno da uzme u obzir ruske strateške interese, da Ukrajinu kao ni Gruziju ne poziva u NATO i da bi ove zemlje trebalo „finlandizovati” jer bi bez Rusije SAD teško mogle da se reše probleme sa Iranom, Sirijom i Avganistanom a, možda, sutra i sa Kinom „kao jedinim pravim potencijalnim rivalom SAD”.
Ovakve poruke bi ozbiljno morale biti primljene i u Evropskoj uniji ali i drugim zemljama, uključujući Srbiju, gde su događaji u Ukrajini, naročito na Krimu, primljeni s pomešanim osećanjima, čak i kao neka vrsta revanša za intervenciju NATO-a 1999. i zapadna priznanja samoproglašene nezavisnosti Kosova 2008. godine. Iako su se ideklaracija o nezavisnosti Krima i Sevastopolja i ruski zvaničnici pozvali na kosovski presedan 2008. i mišljenje Međunarodnog suda pravde iz 2010. godine, to neće u dogledno vreme promeniti ni stanje na Kosovu ni stav Moskve o Kosovu. Ne bi smelo da promeni ni stav Srbije o članstvu u EU ali ni EU o njoj i njenim odnosima s Rusijom za koje, sudeći prema nekim mišljenjima koja su se ovih dana čula u Briselu, ima određenog razumevanja. Ma koliko bile snažne emocije koje izazivaju i Kosovo i Ukrajina, postoje realnosti koje se ne smeju zaboraviti. Svakako, postoje i ozbiljne lekcije koje se iz nje moraju naučiti i u Srbiji. Ali o tome neki drugi put.
Profesor Fakulteta političkih nauka
Predrag Simić
objavljeno: 28.03.2014.
.jpg)
