Izvor: NoviMagazin.rs, 29.Avg.2018, 15:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nadežda Gaće: Kosovski “optimalni put”
Višekriterijumska optimizacija je skup matematičkih metoda koje se bave pronalaženjem optimuma na bazi više kriterijuma. Vikipedijska definicija, koju nisam do kraja razumela, ipak je bila dovoljno jasna da prepoznam Kosovo baš kao višekriterijumski problem. Nije teško naći optimalno rešenje kada treba da se zadovolji samo jedan kriterijum. Na primer, da rešenje bude ono koje će se najviše dopasti jednom izabranom političaru, >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << na primer Draganu Markoviću. Privolimo nekako Palmu da razmisli i kaže svima kako dalje. I onda svi – i Srbi, i Albanci, i Vučić, i Tači, i Haradinaj, i Šešelj, i Vuk Jeremić, i Riza Halimi, … i svi novinari, i cela međunarodna javnost na čelu sa Trampom, Putinom, Merkelovom i da ne nabrajam više, uzme to pisanije i sledi ga kao Sveto pismo. Bez pogovora i prigovora. Naravno da neće ići!
Nije teško naći optimalno rešenje kada treba da se zadovolji samo jedan kriterijum. Na primer, da rešenje bude ono koje će se najviše dopasti jednom izabranom političaru, na primer Draganu Markoviću. Privolimo nekako Palmu da razmisli i kaže svima kako dalje. I onda svi – i Srbi, i Albanci, i Vučić, i Tači, i Haradinaj, i Šešelj, i Vuk Jeremić, i Riza Halimi, … i svi novinari, i cela međunarodna javnost na čelu sa Trampom, Putinom, Merkelovom i da ne nabrajam više, uzme to pisanije i sledi ga kao Sveto pismo. Bez pogovora i prigovora. Naravno da neće ići!
Do dana današnjeg – od poodavno – nije bilo ni nagoveštaja da bilo koja ideja bar bude razmatrana od svih onih koji na neki način mogu da utiču na konačni ishod. Naprotiv – uvek je bilo mnogo nerealnih želja, ni najmanje prihvatljivih većini relevantnih, i tek poneko ne baš jasno artikulisano rešenje koje se ispostavljalo apsolutno neprihvatljivo. Na primer “suštinska autonomija”, koju je Koštuničina administracija nudila Albancima, ili nezavisnost Kosova, kao da su Albanci dobili rat, a ne da se NATO sakrio iza rezolucije Saveta Bezbednosti UN, ne priznavši da je bombardovanje bilo ratna operacija.
U pravu su oni koji kažu da svako pominjanje reči granica nosi opasnost od rata. Pa bar nama ne treba to pričati – doživeli smo! Ušli smo u strašni rođački rat sa frontovima koji su išli kroz bračne krevete nekadašnjih Jugoslovena, i to ne da bi se granice menjale već da bi od republičkih one postale državne. Ima primera i da nije uvek tako: Skandinavci, Čehoslovaci … može i dogovorom. Mi smo svi bivši “Jugovići” iz SFRJ izašli okrvavljeni, razrušeni, isprljani, raseljeni, poniženi, osiromašeni … Svemu je prethodilo fingirano dogovaranje bez iskrenih želja da se nađe rešenje. Ambicije i želje bile su iznad stvarnosti. I sada, više od četvrt veka od tada, jedino je lako razbacivati krivicu u prostoru i vremenu po “onim drugima”. I to nam baš ide.
Kosovo u SFRJ nije bilo u paketu s republikama nego u paketu s Vojvodinom, što dodatno frustrira Srbiju – otvara li definitivan odlazak Kosova mogućnost da se Vojvodina otcepi? Da li je onda moguće i da neki regioni Srbije uzmu sebi to pravo? Naravno da nije – ali znate onu priču o strahu i od komarca. Ovde su zmije i te kako orgijale, pa nije čudo da u zujanju komaraca prepoznajemo motore bombardera.
Kosovo danas nije samostalna država u punom smislu te reči, ali nije ni teritorija na koju Srbija ima neki ozbiljniji uticaj. Postoji rezolucija 1244 koja onemogućava da Albanci bez Srbije dobiju pun međunarodni legitimitet i Srbiji da zbog nerešenih granica sa Kosovom priđe Evropi. Hajde da probamo da sa malo veće visine pogledamo u hiljade kriterijima koje treba zadovoljiti i probamo da nađemo taj višekriterijumskim optimum. vodeći računa o svemu i sužavajući, tako, prostor za rešenje na vrlo usku teritoriju “mogućeg”. Možda su to upravo direktni dogovori Srba i Albanaca.
