Izvor: Danas, 08.Jan.2016, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Muhalebili kadaif preko veze
Ne vodi me put često ka Novom Pazaru. No, ovoga puta „skraćenom verzijom“ preko Kosova čini mi se da je vožnja bila kraća no kada sam pre godinu dana autobusom iz Niša za Bar stigao u ovaj egzotični grad. Uvek volim da kad se nađem negde u „nepoznatom“, probam ono što je čar te sredine kada je u pitanju hrana. U Sjenici sam uživao u pršuti i siru, koji ima sasvim drugačiji ukus kada ga probate u Hotelu „Borići“.
Ovoga >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << puta za dva dana trebalo je selektivno probrati meni. Pre podne uz mantije. U rano poslepodne ćevapi „kod Jonuza“, veče uz ukusnu piletinu i svežu salatu. Kafa iz fildžana. A boza. Ih, zar smete da prođete pazarskom štraftom a da ne popijete bozu.
Moj domaćini Fahrudin Hladničanin i Teo Taraniš za nas učesnike njihovog projekta „Sandžak i jug Srbije“ – Šta mladi misle za okrepljenje odabrali restoran „Avlija“. Tog kasnog hladnog decembarskog predvečerja nakon smeštaja u Hotelu „Vrbak“, čije zdanje ima vrlo egzotično ovalno arhitektonsko rešenje koje se spolja ne primećuje, odlazimo na večeru u restoran.
U restoranu prisna atmosfera. Kafe i limunade na svim stolovima. Duvanski dim. Da li se i ovde može bez njega? „Kod nas se ma koji zakon da bude donet vezano za pušenje sasvim sigurno neće primenjivati“, veli mi Fahrudin, inače nepušač.
Za kraj večere slatka poslastica koju sam prvi put u životu probao. Kao skroman ljubitelj „jakih“ slatkiša pomalo sam skeptično pristupio Muhalebili kadaifu. No već sa prvom kašičicom u sebi sam se pitao: „Kako za ovaj slatkiš do sada nisam znao, gde sam sve potrošio dosadašnje zadovoljenje svojih želja ka slatkišima...?“ Kako nas je osvajao ukus ovog blagog po ukusu slatkiša, kremaste prirode sa sitno iseckanim kadaifom kao „ krunom ukusa“, svi za stolom mi južnjaci u trenutku sravnismo utisak: „Ovo je vrhunski.“
Sa tim utiskom uvukoh se u toplu sobu „Vrbaka“ obećavajući sebi da ću ujutru preskočiti hotelski doručak i posle mantija otići da se počastim ovom poslasticom u „Avliji“ nakon mantija.
Ulazim sutradan u „Avliju“. Poručujem kafu i sa ceduljčeta krišom konobaru čitam i jednu porciju Muhalebili kadaifa.
- Samo da vidim da li kadaifa ima – reče konobar i ode u kuhinju. Vrati se sa kafom i bez poslastice. LJubazno reče da nema. Ja, uporan da dokažem da sam sinoć to ovde probao i da ne želim da odem iz Pazara dok ne pojedem još jednu porciju.
- Žao mi je, gospodine, ali nemamo. Potrošilo se sinoć – razočara me konobar. Za ručkom u istom restoranu pred povratak nazad u Vranje požalih se Fahrudinu da nisam uspeo da pojedem kadaif onaj kao prethodne večeri. On pozva gazdu restorana i ovaj kao „ispod tezge“ donese dve porcije. Za stolom svi skočiše hoće i oni kadaif, ali nema.
- Ovo je preko veze samo za mene i Vojkana. Imalo samo dve porcije – odgovori im Fahrudin. Kako sam samo bio počastvovan ovom privilegijom. Usput u povratku svi u kolima prepričavamo utiske o nezaboravnom slatkišu.
Nauk ove priče iz Novog Pazara može da bude multidisciplinaran i da sadrži odgovor: Koliko se u svim pogledima malo poznajemo. Koliko smo samo u nekim „velikim temama“ naših usudnih podela zaboravili na ono što nas čini bogatim. Slatkiši su samo jedan segment našeg bogatstva u različitosti. Ukus koji otkrijete slučajno i shvatite da je deo jedne istorije, tradicije, različitosti, a koji oplemenjuje i prija.
Prolazeći pored izloga jedine vranjske poslastičarnice „Koštana“ ugledah kadaih ali u prelivu od šerbeta kao za baklavu. Poručih bozu i kadaif i uzeh beležnicu da zapišem ovu storiju. Novi Pazar i nije tako daleko i ostaće mi upamćen do sledećeg odlaska baš po onome što sam sasvim neočekivano otkrio. Što bi neko reko: “Eh, da sam juče umro...“
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
