Izvor: NoviMagazin.rs, 08.Apr.2018, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Zamrznuti konflikti
Dok se ovde raspredaju priče treba li Kosovo da ostane “naš, a svetski” zamrznuti konflikt, smenila su se dva drastično različita zagrevanja na jednom od najdugotrajnijih zamrznutih konflikata – na Korejskom poluostrvu. U prvom, donedavnom – samo što se nije izmetnuo u vreli konflikt, i to nuklearni, a u drugom, ovih dana – počelo je diplomatsko otopljavanje odnosa koje budi nade u postepeno nekonfliktno odmrzavanje >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << tog relikta Hladnog rata.
Iako me je, kao i vasceli svet, zaokret obradovao, moram da kažem da sam više verovao da se najgore (nuklearni rat) neće desiti nego što sada verujem da će se dogoditi najbolje (denuklearizacija Korejskog poluostrva i mirovni sporazum između dva njegova dela, uz posredovanje velikih sila koje su ih i razdvojile). Živimo u vremenima, slutim, u kojima su i najgora i najbolja rešenja na dugovečnim žarištima manje verovatna od nerešavanja.
Voleo bih da me korejski zaokret demantuje. Zasad ubrzano to nagoveštava.
Najednom se aktuelni izdanak severnokorejske, komunističke, doktrinarno “samodovoljne” i višestruko međunarodno sankcionisane dinastije Kim Džong Un ispostavio kao novopečena “zvezda” komunikativnosti. U kratkom roku se upušta u seriju dijaloga sa spoljnim akterima, pretežno podozrivim prema njemu, a od kojih prilično zavisi sudbina i njegove zemlje i njega.
Prvi put od dolaska na vlast 2011. odvažio se da ode u inostranstvo. Ta premijera zvanično se odigrala u Pekingu, gde se, po iskrcavanju iz “misterioznog” voza, sreo s kineskim predsednikom Si Đinpingom. Krajem ovog meseca trebalo bi i s južnokorejskim liderom Mun Džae Inom, s kojim se “bratski” gleda preko nišana, ali uz rastuće znake (od Olimpijskih igara do koncerata) uzajamnog odobrovoljavanja. Za maj mu je predviđen i sastanak sa šefom Bele kuće Donaldom Trampom iako su se, takoreći do juče, nadmetali u razmeni međusobnih ličnih uvreda i pretnji atomskom katastrofom…
Bude li sve išlo onako kako se programira, biće to personalni veleobrt kakav odavno nije viđen. Najveći liderski izopštenik iz internacionalnih procesa i najveći njihov kažnjenik munjevito uskače na veliku svetsku scenu i na njoj ga glavni akteri prihvataju kao sagovornika.
Ali, svi ti razgovori neće mu biti prijatni. Sa svih strana će mu se ponavljati da je neophodno da se odrekne atomskog naoružanja, a za početak bar da obustavi nuklearne probe, da taj arsenal ne koristi kao pretnju drugima i podvrgne ga međunarodnoj kontroli.
Izvesno je, međutim, da se Kim neće odreći nuklearnih bombi jer veruje da su one garancija da Severnu Koreju niko ne sme da napadne i da neće proći kao Libija, Irak, Sirija, Ukrajina. Mašta da bude uvažen kao član atomskog kluba – makar i mimo saglasnosti pet najvećih sila – kao što su to svojevremeno postali Indija i Pakistan.
Iz ostvarenja takvog nauma proistekle bi bar dve vrlo rizične posledice. Prvo, podstaklo bi i druge nacije da se domognu nuklearnog oružja i time dodatno povećaju opasnost od njegove upotrebe. I drugo, pokazalo bi se da pet velesila ne ume da spreči nijednu relativno malu zemlju, i to “nepodobnog” ustrojstva, da se isprsi kao nova pretnja ionako rasklimanom globalnom poretku, za čiju su stabilnost baš one najovlašćenije kao stalne članice Saveta bezbednosti UN.
Jedina dosad smišljena formula da se ovakva haotizacija izbegne delovala je prilično realno: da se Severna Koreja odrekne atomskih bombi, a da joj se zauzvrat isporuči impozantna ekonomska pomoć i da joj velike sile uverljivo garantuju nepovredivost teritorijalnog integriteta i suvereniteta. Isprobavana je nekoliko puta, ali nikad do kraja, a severnokorejski “slučaj” je u međuvremenu izrastao u jedan od najvećih izazova globalnom miru.
Ustalio se kao žarište. Bilo je poprište jedinog velikog neposrednog oružanog sukoba između Istoka i Zapada (1950-53), posle kojeg je Koreja podeljena na Severnu, pod sovjetskim i kineskim patronatom, i Južnu, pod američkim “štitom”. Sada se sve velike sile slažu da je neophodno da Korejsko poluostrvo treba da se pretvori u zonu mira i saradnje, ali…
Njihovi međusobni odnosi su pak toliko pogoršani da i sami predstavljaju faktor destabilizacije. Zapad drži Rusiju pod sankcijama zbog amputacije dela Ukrajine, a obe strane su i u fazi proterivanja delova diplomatskog sastava zbog “trovačke afere” u Britaniji. Između Amerike i Kine počeo je trgovinski “rat”, koji se nadovezuje na nadgornjavanja oko strateškog razgraničavanja na Pacifiku. Vašington je proglasio Moskvu i Peking za revizionističke sile i glavne pretnje nacionalnoj bezbednosti. A Rusija i Kina osporavaju dominaciju Amerike u globalnim poslovima i nastoje da dokažu kako njihovi društveni modeli autokratskog tipa mogu i da relativizuju preimućstva zapadnih demokratija, donekle “zbunjenih” iskoracima Donalda Trampa, Bregzitom i jačanjem antiimigracione desnice.
U takvoj ukupnoj situaciji ne nazire se izlazak Korejskog poluostrva iz statusa “zamrznutog konflikta”. Na njega čak sve više podsećaju poremećaji u odnosima velikih sila, a kako je među njima tako je, po pravilu, i među ostalima. Sve su ređi izuzeci, među kojima svakako nije Balkan, gde je “zamrznutih konflikata” sijaset, čak više nego što se iznutra prepoznaje i spolja priznaje…
