Izvor: Politika, 12.Maj.2015, 16:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Minut ćutanja nad Makedonijom
Za zvanično Skoplje „teroristički napad” je zgodna formulacija jer ono, po modelu nekadašnjeg ponašanja Srbije na Kosovu i Metohiji, smatra da će tako pridobiti međunarodnu podršku, ali i malo vremena dok se na terenu ne razračuna sa nečim daleko opasnijim.
Ali ovde je zapravo reč o oružanoj pobuni, koja svakog trenutka može eksplodirati u lice Makedoniji i u nepovrat odneti njene ostatke državnosti na albanskim etničkim teritorijama. A to su policija i vojska, koja može >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << upadati u neprijateljski raspoložena sela i predgrađa, „zavoditi red”, a potom se povlačiti i za sobom ostavljati zgarišta i civile spremne na obračun i konačni raskid sa „državom uzurpatorom”.
Nekadašnja srpska matrica duboko podeljenog društva preslikala se i na Makedoniju. Vlast (Nikola Gruevski) optužuje se za izazivanje međuetničkih tenzija i da sukob koristi za održanje režima, a opozicija (Zoran Zaev), jednako kao nekadašnja srpska opozicija, smatra da se problem može rešavati drugačijim sredstvima.
„Za događaj u karauli Gošince imamo snažne indicije da ga je kreirala vlast”, izjavio je Zaev, koji je pre tri dana u intervjuu za „Politiku” optužio vlast da je kreirala zlo u Kumanovu.
Ovakvu katastrofalnu neusklađenost, međuprostor i gromoglasno ćutanje međunarodne zajednice ispunili su Albanci već viđenim potresnim slikama žena, dece i izbezumljenih građana koji napuštaju svoje domove.
Zaokupljeni međusobnim obračunom, makedonski političari ne žele, ne mogu i ne dozvoljavaju da se vidi šta iz osnova potresa i ugrožava njihovo društvo. Za rešavanje problema Albanaca u Makedoniji, kao i problema na Kosovu i Metohiji, državi su bili potrebni strani saveznici. Beograd ih nije našao ili ih nije mogao naći, a Skoplje ih nije steklo jer Albanci uživaju ogromnu podršku Zapada. Potrebna je veća žrtva, osveta nekontrolisanog očajnika, trenutak ličnog pomračenja ili zle namere, pa da se konačno odustane od ovakvog ustrojstva Makedonije.
Laž da se radi o izolovanom terorističkom napadu i premeštanje težišta na sporedne probleme može skupo koštati Makedoniju, a licemerna politika u kojoj učestvuju i lideri makedonskih Albanaca doprinosi da se dijalog u okvirima makedonskog sistema nikada ne dogodi.
Iskustvo sa takvim obmanama i projekcijama, u kojima je uvek neko drugi kriv za stanje u našem dvorištu, usavršeno je u razorenoj Jugoslaviji, a na mikroplanu slabi i nezaštićeni plaćaju preveliku cenu ili nestaju dok političari traže rešenja. Albanska etnokratija, uspostavljena u svim balkanskim državnim sistemima u kojima žive Albanci, nametnula je kao jedino rešenje ustupke nacionalnim zahtevima i konačnom ujedinjenju Albanaca. Jasno je da se haos preliva sa Kosova i Metohije, ali je još jasnije da većina albanskog stanovništva Makedoniju, Srbiju, Crnu Goru ili Grčku vidi kao okupatore.
Jasno je da se čak ovog puta i gradsko stanovništvo Kumanova pridružilo, pružilo logistiku i podršku borcima za slobodu. Strah da se o tome govori, pod izgovorom čuvanja međunacionalnih odnosa, samoubilački je.
Dok je sa neke kumanovske raskrsnice, pristojno udaljen od mesta sukoba, izveštavao novinar TV B92 i dok su iza njegovih leđa prolazila vozila makedonske vojske i policije, čulo se kako nezadovoljni ljudi besno viču na njih. Ko su oni, šta imaju protiv snaga koje se bore protiv terorista, da li je moguće da su to pristalice Zorana Zaeva, koje su prozrele politiku Nikole Gruevskog? Biće, ipak, da se radi albanskom stanovništvu, koje sa „svoje teritorije” psovkama „ispraća okupatore”.
„Sa Srbima smo završili, sad ćemo ove ovde da sredimo”, govorio je vozač jednom poznatom novinaru Albancu iz Prištine dok ga je taksijem vozio iz Skoplja da posle 1999. godine organizuje svoju redakciju.
„Čudio sam se i smejao njegovoj priči. Međutim, on je znao više od mene, sukob u Makedoniji krenuo”, svedočio je ovaj novinar.
Danas je na smrt osam policajaca jedne priznate države, na osam ubijenih policajaca u Evropi, na osam života nestalih dok su radili svoj posao, palo teško ćutanje demokratskog sveta.
Iz vizure srpskog razorenog društva to je normalna pojava, ali šta se dešava sa mišljenjem prosečnog Makedonca ili sa porodicama nesrećnih žrtva? Očaj, poniženje i gubitak kao posledica nemoći i nesposobnosti.
S druge strane, za većinu Albanaca, četrnaest žrtva iz Kumanova, a biće da ih ima više, postali su heroji, pali su za svetu stvar nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja. Istina je da se oni ovde ne rukovode ideologijom islamske države, nisu oni ovde da spreče srpski genocid, nisu oni ovde ni domaći, ni stranci – oni su svoji na svome, a ćutanje demokratskog sveta je odavanje pošte herojima i žrtvama.
Ćutanje demokratskog sveta je minut ćutanja nad Makedonijom.
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
